Objavljeno: utorak, 31. decembar 2013.

A sada, pucajte u mene!

[dropcap color=“#DD3333″ type=“square“]g[/dropcap]rađanin: Branislav Janković

za intervjuMislite da je lako napisati kolumnu? U zemlji gde svako ima svoje mišljenje i komentar (uglavnom negativan) na ono što neko drugi radi i gde jedna loša tema prestiže drugu? I da to što napišete bude suvislo, lucidno, neopterećujuće, po mogućstvu zanimljivo, zabavno (daj Bože duhovito poput pričica Mome Kapora), i nadasve mudro (u zemlji punoj mudaraca i mudrosera gde će svaki pokušaj da se razobliči istina i neupućenima otvore oči delovati kao pametovanje i mlaćenje prazne slame)? Nije lako.

Ali Srbija, Niš, puni su tema koji zaslužuju pažnju, reći će neko. Pa jeste, staraca koje gaze na pešačkim prelazima, žandara koji pucaju na žene koje voze sporo, političara koji su shvatili da su ljudi stoka i da se neće buniti (barem ne toliko da izađu na ulice i pokažu svoje nezadovoljstvo) zbog plata, privilegija i funkcija koje su sebi podelili, zakona o radu napravljenom da od radnika napravi ponjavu (budalom su ga već odavno napravili), odluka na visokim i nižim državnim nivoima koji kulturu proglašavaju skoro perverznom i bolesnom željom u zemlji „gde ljudi nemaju šta da jedu“, gde se ne zna gde su pare koje su se sakupljale za lečenje bolesne devojčice. Hoćete još? Nije li suvišno i nepotrebno pisati o problemima u društvu gde je problem ustati ujutru i pola sata razmišljati: a što sam ja uopšte ustao?

Svikli smo se na probleme. Kao na ukućane. Poput odrođenog brata, dementne tetke ili džangrizavog rođaka sa kojima smo prinuđeni da delimo životni prostor. Bliski su nam, a istovremeno mrski.

Šta je cilj pisanja kolumni? Otkriti nešto novo, baciti svetlost na nepoznate stvari, biti vox populi, dati mišljenje o aktuelnim dešavanjima, ispravljati krive Drine, biti hroničar jednog (ne)vremena, pljuvati po lošima, hvaliti dobre? U čemu je svrha pisanja ako naše pisanije neće ništa promeniti? Ukazivati na loše pojave i ljude, a znamo da ih naš uperen prst ne može naterati da postanu bolji? I uz sve to biti jednostavan, prepoznatljiv i ponosno stajati na bedemu (od dugih borbi razvaljenom i neupotrebljivom za odbranu) svog mišljenja koje nećemo promeniti ni za promil bez obzira na strele upućene ka našem položaju.

Pisanje kolumni je rovovska borba. Blato, pacovi, hladnoća, strah od narednog napada. I onda se čovek zapita:

Čemu sve to? Zašto sam ja uopšte prihvatio molbu prijatelja da se mlatim pisanjem kolumni kada ionako kasnim sa narednim rukopisom svoje knjige? Da li ću ispraviti nešto? Neću. Hoću li promeniti nekog? Čisto sumnjam. Pa, iz jednog jedinog razloga: ne volim da odustanem od borbe čak i kada su šanse za pobedu nikakve i ne obećavaju pobedu. Hrabost? Možda. Sujeta i gordost? Sasvim sigurno. To je greh, reći će vernici, jeretik sam, vičem ja. Pa ćemo videti da li je jača vaša vera ili moja „nevera“. I jeste li zaista toliko bezgrešni.

I još nešto: ne želim da ostanem upamćen kao neko ko je mirno otišao u noć. Vatre su upaljene. Pa ćemo videti da li su za roštilj ili za lomaču. Uostalom, jednom jedan pesnik reče da sve što živi ožiljak ima.

A sada, pucajte u mene!

Vaš komentar:


 

Nišville 2017