[dropcap color=“#DD3333″ type=“square“]g[/dropcap]rađanka: Olja Wagner
Evo, pre neki dan je i Papa himself izjavio je da je internet dar od Boga. Nešto dobro što povezuje ljude širom sveta. E sad, da l’ je baš od Boga ili nekog geeka, svejedno.
Svedoci smo njegove moći. Moći interneta, ne božanske. Istih dana kada jedna internet senzacija poznata kao „SVE“ zasmejava Srbiju, ja želim da vas vratim nekoliko godina unazad na lokalnu senzaciju poznatu kao „Vrežinski bazen“, benda nadrealnog naziva „Bokal oseća stvarnost“, koji je osvežio naše pamćenje svojim novim hitom „Zvonko Bogdan“.
Razgovarala sam sa Miodragom Brankovićem, autorom, na ovu i još neke teme..
[dropcap color=“#DD3333″ type=“square“]g[/dropcap] Kako je nastao Vrežinski bazen?
– Nisam uopšte razmišljao da radim bilo šta ozbiljno. Imao sam te neke svoje pesmice koje me je bilo sramota da sviram okolo. I tako, jedne večeri u studiju u kome sam radio jedan od svojih uzaludnih sešna, reših da iz čiste zezancije snimim „Bazen“. Reakcije u trenutku snimanja u studiju su bile bolesno dobre. Ljudi okolo nisu mogli satima da prestanu da se smeju. Čak i posle toga takav snimak nisam hteo da stavim na net, tako da je to uradio jedan moj prijatelj, bez mog znanja. Ostalo je istorija…
[youtube url=“http://www.youtube.com/watch?v=tybT7LmtWw0″ width=“560″ height=“315″]
Nakon svega toga sam kao i uvek, nesiguran u sebe, čekao neko bolje vreme i malo više para da sve to snimim kako treba ali to vreme u Srbiji nikad nije došlo. U glavi imam i sada četiri završena albuma ali do sada nisam imao prilike da ih snimim.
[dropcap color=“#DD3333″ type=“square“]g[/dropcap] U kojoj postavi sada radi “Bokal” i šta su mu planovi?
-Ja, Miodrag Branković, na gitari i mikrofonu, Stefan Vasiljević, klavijature, imamo dvojicu basista Petra Vuksanovića i Dalibora Minića. Što se bubnjeva tiče, u fazi smo biranja novog. Album snimamo u studiju kod našeg prijatelja i basiste Petra Vuksanovića. Imamo još dve pesme da kompletiramo, pa smo album završili. Planiramo još najmanje dva spota, verovatno za pesme “Hipsterka” i “Kako pametan pas”. Planiramo da album promovišemo na netu i u klasičnim medijima i izdamo. Voleli bismo da to bude za neku od niških onlajn izdavačkih kuća, ako nas budu želeli. Sada ih, hvala bogu, ima dovoljno i dovoljno su kvalitetne. Mislim da bi izdavanje albuma “Bokala” za bilo koju kuću van Niša bilo besmisleno.
[dropcap color=“#DD3333″ type=“square“]g[/dropcap] Šta si radio između “Bazena” i “Zvonka”?
– Do pre par meseci sam bio u bendu “Styptic”, sa kojim sam radio skoro deset godina, ali eto zbog raznoraznih okolnosti i nagomilanih problema unutar benda smo se razišli. Inače “Styptic” uskoro izdaje album prvenac na kojem sam ja u ulozi vokala, još uvek. Uglavnom sam bio posvećen tome u prošlom periodu, tako da su svi moji ostali poduhvati bili nepravedno zapostavljeni. Sa svojim bendom “Simptomi” sam učestvovao na takmičenju za najbolju autorsku pesmu, u organizaciji benda „Neverne bebe“ i dobio nagradu publike sa pesmom “Veži se”. Nagrada je bila snimanje albuma sa popustom, suma je iznosila 2000 evrića. Malo preambiciozno za naše pojmove. Ipak, skupio sam 900 evra i snimio nešto od materijala u njihovom studiju. Posle toga sam napravio malu pauzu u snimanju u nadi da ću skupiti još nešto para.
Kada sam shvatio da neću u skorije vreme moći da „zberem“ toliko, nazvao sam ih i pitao da li mogu pokupim dosadašnje snimke i da to bude to, da bi mi njihov čovek rekao da su snimke izgubili ili obrisali. Sada kad sam u Sloveniji ozbiljno razmišljam da „Simptome“ radim na slovenačkom, jer ne vidim neko veliko interesovanja za tim u Srbiji. Od kad sam se rastao od „Styptica“ snimio sam par pesama za moj novi brutalni projekat „Deca u prahu“, jer i dalje imam potrebu da radim takvu vrstu muzike. Najiskrenije pojma nemam šta će sa tim da bude a i ne žurim.
[youtube url=“http://www.youtube.com/watch?v=woFei3eEdCc“ width=“560″ height=“315″]
[dropcap color=“#DD3333″ type=“square“]g[/dropcap] Kakva je niška scena i šta misliš o njoj?
– Niška scena je nenormalno zanimljiva, ali nekako nije opipljiva, nekako je previše u vazduhu, odnosno na netu. Postoje silni bendovi koji imaju gomilu EP-jeva, izdanja, šta ti ja znam, a nisu održali ni jednu probu, ne dao bog svirku. Ne isključujem „Bokal“ iz te priče, jer i mi imamo taj problem. Teško nas je izvući napolje. I sam ne znam da objasnim zašto. Možda sam omatorio. Ali opet, obećavam da će se ubuduće to promeniti. Normalno, svaka čast svima koji guraju svoju priču i ne odustaju od svirki. Mnogi bendovi kukaju i nalaze razne izgovore za to što nisu primećeni. Tako kad čitam intervju nekog benda za koji sam možda negde čuo, ali ne poznajem njihov rad, pomislim kako je sve to zaista nepravedno. Onda se tako oduševim njima, pozanimam i odem na net da preslušam a ono…..SRANJE. Jednostavno, nemaš za šta da se uvatiš, što se kaže, niti je melodično, niti je ritam nešto drugačiji, sto puta prežvakano, odsvirano, ukradeno, izimitirano od imitatora. Ranije su ljudi imitirali bendove sa vrha svetske scene. Sad se imitiraju neki nepoznati bendovi i dobiješ kopiju nečega što nije ni đavolu poznato. I još se bune što ih mediji neće. Pa budi underground kad ga već imitiraš i budi ponosan što si tamo i koji ćeš moj u mejnstrim medije kad se od pamtiveka znalo kakva muzika se tamo plasira.
Svi se trude da što bolje isproduciraju pesmu, da ispeglaju da to što bolje zvuči, a ono što je važno nula. I onda se skupe i tako pričaju i raspravljaju ko im je kriv, ko im ne da nešto što zaslužuju, pa ovaj kriv za ovo, onaj za ono.
Pa bi onda zabranili Grand, ukinuli Pink. Šta te boli, nemoj da ga gledaš!
Druga stvar, nema scenskog nastupa.
Izađu na binu u svojim duksericama i kažu „Dobro veče, drago nam je što ste došli“ i takve neke gluposti.
Bolju ćeš reakciju da dobiješ ako ih opsuješ, klenu!
Ne potrude se da prirede ljudima nešto što će da pamte barem dva dana. Da pokažu neku energiju, da mlataraju, padaju, da se glupiraju, jednostavno da su ludaci koji žive za tih 20, 45 ili 125 minuta. Al’ izgleda nema više tih ludaka. Mislim da je to problem, rokenrol je propao kad je postao dostupan svima, kad je svaki dobar student Elektronskog fakulteta dobio priliku da se popne na to sveto mesto zvano scena ili bina, ma kakva bila i bude jebeno običan. Ako nisi spreman da umreš gore, nemoj se ni penješ. Ja želim svoje rok zvezde nenormalne.
[dropcap color=“#DD3333″ type=“square“]g[/dropcap] Koliko je danas važan humor u životu i muzici?
– Ubeđen sam da humor može da menja svet. Možda ne svet u najočiglednijem smislu, ali nečiji svet sigurno može. Pogledajte samo fenomen stand up komičara, posebno američkih. To su jedini pravi i jedini preostali filozofi i ja humor tako i shvatam. Ismevanje svega i svačega, preispitivanje svega i svačega, bez obzira koliko je to nekome sveto. Sad to nema veze mnogo sa apsurdnim humorom kojim se “Bokal” u polovini svojih pesama bavi, ali to je već humor zarad humora.
Nikad se nisam trudio da pišem angažovane pesme. Samo jedna pesma sa albuma je, može se reći angažovana i takva je s namerom, ostale su, ako i ima neka, slučajno tako ispale.
Malo su mi angažovani tekstovi dosadni, a u zadnje vreme i jeftini. Ako uspem da izmislim neki drugačiji način da pišem o tim izgužvanim temama, sigurno ću.
