[dropcap color=“#DD3333″ type=“square“]g[/dropcap]rađanin: Stefan Marković
Niš je jedan od onih gradova kojima snežni prekrivač pristaje bolje nego li treptavo letnje sunce. Mnoga mesta, kao što su Prag, Beč, zamkovi Bavarske ili Minhen, ne samo što su veličanstveniji i estetski privlačniji u toku zime, već su i romantičniji i sa više duše.
Februar je i u Nišu sve je dobro. Razređeni vazduh i ledeni vetar potiskuju konstantni miris roštilja, što se uporno probija iz malih ćevabdžinica i osvetljenih kafana. Ono malo snega što je palo bilo je dovoljno da prekrije razbacane pikavce i telesne izlučevnine, koje su Nišlije uredno ostavljale za sobom, gradeći mozaik od đubreta. Pod snegom i ledom su rupe po ulicama, koje kao Kraken zjape iz asfaltiranog mora.
Svuda je led i sve je dobro. Čovek korača oprezno, korak po korak, da bi u nekom trenutku izveo salto-mortale ispred neke zgrade, proklinjući stanare te zgrade što nisu počistili led ispred svog ulaza; istovremeno, ispred zgrade u kojoj on stanuje u Durlanu, pada neko drugi proklinjući njega zbog neočišćenog prilaza.
Kakav vlasnik – takav automobil. Gume korodiranih mašina, što brekću prolazeći pored Trga kralja Aleksandra, pevaju na sav glas “ćelav sam, pa šta”. Nastavnici OŠ „Vožd Krađorđe“, rešili su problem nedostatka mesta za parkiranje, time što su školski teren za košarku preobratili u parkaralište i smetlište. Nišlija se uvek snađe.
Zima je u Nišu i sve je dobro. Ove zime se jedan mladić odrekao diplome zarad ideala, revoltiran zapošljavanjem preko veze. Nedugo zatim, odrekao se idela zarad zapošljavanja preko veze koju mu je ponudio Milan Bačević. Posle toga, nije se desilo ništa. Ni diploma, ni posao, ni medijska propraćenost. Kao što reče Nušić u Pokojniku “Ideal je, sine, ono što čovek ne može da dostigne”.
Hladno je i sve je dobro. Mnogi dolaze u šalter salu „Jugoistoka“ kako bi se ugrejali, proćaskali sa komšijama i eventualno pojeli pljesku sa lukom. Ustajali vazduh širi se svetlom i toplom šalter salom, dok se oni koji nisu hedonisti svađaju sa šalterskim radnicama, zbog toga što postoje računi za struju. Nišlije su divni ljudi koji ne vole da plaćaju struju. Njima nije važno što je Igor Novaković ingeniozan i sposoban direktor; oni bi nekog direktora koji bi mahao Biblijom i spaljivao račune.
Sobe su ugrajene i sve je dobro. U tim sobama, ispred kompjutera, uz kafu, Nišlije su došle do formule kako se postaje seljAk i dEbil. Formula je vrlo jednostavna: Nišlije vole Niš i druge Nišlije, sve dok te druge Nišlije ne dožive bilo kakav uspeh; onda postaju sEljaci i dEbili. Ove zime, tačnije, ovih dana, ljudi su bacili pik na Deksu, zbog govorkanja da će sa Bjelom raditi na seriji o Nemanjićima. Da je bilo ko drugi bio u pitanju, pa čak i pseudoistoričar Jovan I. Deretić, sve bi bilo okej. Čak bi oprostili i sažvakali scenarisanje Jelene Bačić Alimpić, ali ned’o bog da neko iz Niša piše o tome. Još ako ne bude zlatnih viljuški i Barbarosinih prstiju u 
saftu i pihtijama – to ništa ne valja!
Kafanice su pune i sve je dobro. Za kafanskim stolovima, gde se sudaraju očaj i ljubav, tuga i lepršavost, mineralna voda i graševina, ovih dana prevrćemo teme o besmislu vanrednih izbora. Bogoubitačne količine novca će se dati za predizborne reklame. Sve je prokleti marketing. A onda će pobednik „Igre prestola“, kroz koji mesec, opet baljezgati kako se treba pomoći bolesnoj deci putem tekstualnih poruka.
Simptomatično rešavanje tuđih problema. Sve je dobro, samo Cigani više ne prilaze mom stolu – sviraju drugima; bogatoj dečici; meni se samo jave i produže. Glasam za svirce, političari neka nastave sa kvazi retorikom i spektaklom za babe i dede.
Ove zime su u Utiske nedelje, oni koji su pre dva meseca čvrsto, kao najava za hapšenje bez presude, izjavili da nikad više neće biti u Utisku nedelje. Vojska zajedno s Vučićem i Đokovićem spašava ljude iz panonskih snežnih nanosa; prava slika i prilika Srbije. Mogli bi posle toga da navrate do Niša, te da očiste zaleđenu Voždovu ulicu. Vrlo je izvesno da će nas Baba Marta zavejati belim glasačkim listićima.
Nema se para i sve je dobro. Prolazeći Obrenovićevom ulicom, ljudi ne zastajkuju ispred izloga, jer su praznici otanjili novčanike. Šetači stižu do “Konja” gde više nema rezigniranog buntovnika sa parolom “Ako vam je dobro, onda ništa”. Da je bar dvadeset posto onih koji su prokomentarisavši na portalima kako bi trebalo da se ustane protiv ovoga ili onoga izašli na ulice, nastao bi pravi miting. Ali, pak, što bi se neko bunio kad je ovako hladno. Lakše je svađati se s kompjuterom, nego zbilja učiniti nešto. Zaleđena pljuvačka se ne kotrlja daleko.
Eho parole “Ako vam je dobro, onda ništa” odzvanja gradom.
Ako nam je dobro, onda ništa.
Nije nam dobro… i opet ništa.