Objavljeno: sreda, 15. januar 2014.

Bečki zvuci na niški način

[dropcap color=“#DD3333″ type=“square“]g[/dropcap]rađanin: Hadži Dalibor Marković

dalibor markovicZaista je teško i pomalo rizično pokušavati i plasirati koncept bečkog koncerta koji se tradicionalno održava svake godine 1. januara. No, ukoliko nikada ne pokušate – nećete ni saznati niti biti u prilici da to vidite, čujete i  osetite kako to izgleda u vašem gradu. Simfonijski orkestar iz Niša, ovogodišnji dobitnik nagrade „11. januar“ za 60 godina postojanja i delovanja, upravo nam je 13. januara, po drugi put priredio jedan takav doživljaj – kako bi bilo da smo u Beču.

Ali, to nije bila replika bečkog koncerta već prilagođen program niškom gledaocu.

Koncept “omaža” Štrausu i njegovim valcerima povremeno je prekidan delima Čajkovskog, Pjacole, Doplera, Bizea, Ofenbaha, Supea.

FOTO: simfonijski.com, arhiva

FOTO: simfonijski.com, arhiva

Prvi od solista nastupio je Vladimir Vezenković, oboista, predstavivši nam čuveni Oblivion Astora Pjacole. Sama oboa je dosta podsećala na bandoneon što je koncertu već dalo jednu setnu notu.

Ali, publika je ostala prilično uzdržana, verovatno zbog toga što je pre ove numere izveden grandiozni valcer iz baleta Uspavana lepotica.

Zato bi trebalo obratiti pažnju i o redosledu kompozicija, hronologiji i karakteru.

Potpuno iznenađenje publike bio je Egipatski valcer koji negde na svojoj sredini ima uvedene glasove samih izvođača u orkestru tako da je to izazvalo oduševljenje kod jednog dela publike dok su ostali bili zatečeni. Opet se vraćam na početak, jer publika nije navikla na ovaj tip kompozicija i sa nekom dozom nesigurnosti pristupa slušanju istih.

FOTO; facebook.com, profil Anđela Bratić

FOTO; facebook.com, profil Anđela Bratić

Dve gracije, Anđela Bratić i Aleksandra Đorđević, flautistkinje, izvele su Doplerov Andante i Rondo i fascinirale sve prisutne u sali ali i same članove orkestra. Virtuoznost, tehnika, istančan izraz u izvođenju, uz, ne mogu  a da ne primetim i, odličan izgled – dobitna je kombiacija koja osvaja publiku, svakako. Ono šta zasmeta je aplauz između stavova ali to je već priča za sebe.

Veče se približavalo kraju a i atmosfera podgrevala kako u orkestru tako i u publici izvođenjem Bizeove uvertire iz opere Karmen i čuvene Kan-Kan igre iz Ofenbahove uvertire Orfej u podzemlju.

To je ono na šta je publika navikla, to je ono šta im je poznato a i idealno je za aplaudiranje i tapšanje u ritmu muzike za ples.

FOTO: facebook.com, profil Srđan Tomić

FOTO: facebook.com, profil Srđan Tomić/
www.saycheesestudio.rs

Bilo je i irske muzike na koncertu u izvođenju Srđana Tomića koji je sam uradio i aranžman. Zabavna i simpatična muzika koja oduševljava široke narodne mase ali i članove orkestra zaista je muzika koja opisuje kakva se muzika očekuje na ovakvom tipu koncerata – vesela i opuštena.

Kraj koncerta pripao je rodoljubivom tonu, Maršu na Drini Stanislava Biničkog, kompoziciji koja je čak izvedena i u Ujedinjenim nacijama prošle godine i izazvala tada mnogobrojne reakcije. No, u sali simfonijskog orkestra bilo je potpuno oduševljenje publike koja, očigledno, ovaj etno momenat čeka od samog početka koncerta i, moram da priznam, zaista, voli ovu muziku.

Treba pohvaliti dirigenta mr Zorana Stanisavljevića koji je pokazao visoko umeće u svom poslu,  profesionalnost u ophođenju prema orkestru, ali i publici koju je u nekoliko navrata pozdravljao i zahvaljivao joj se na podršci.

zoran stanisavljevic3Nesebičan trud se isplati jer se u orkestru oseti tačan momenat kada je dirigent taj koji vodi ansambl.

Inače, treba napomenuti da je Zoran Stanisavljević i ovogodišnji dobitnik posebne nagrade na XIX Festivalu duhovne muzike „Horovi među freskama“ „za istraživački rad i izvođenje dela starih srpskih autora duhovne muzike”, dirigujući  Akademskim horom SKC-a Univerziteta u Nišu.

Ostala je još jedna godina za nama, godina koju će neki pamtiti a mnogi i zaboraviti što pre. Nama ostaje da, ukoliko želimo da posećujemo koncerte umetničke muzike, malo i poradimo na tome time što  će publika doći na vreme na koncert a ne 15 minuta posle početka, da publika nauči da isključi mobilni telefon pre ulaska u salu i da sa decom ispod 3 godine starosti treba da se sedi pri kraju sale kako bi mogli neprimećeno da izađu kada deci postane dosadno.

Orkestru i svim njegovim članovima želim mnogo odsviranih (ali, tačnih) nota, još mnogo truda u sviranju jer, uspeh ne dolazi sam po sebi već – istinskim radom i zalaganjem.

Zvuči otrcano ali, istina.

[PROČITAJTE PRETHODNI TEKST DALIBORA MARKOVIĆA]

Vaš komentar:


Nišville 2017