[dropcap color=“#DD3333″ type=“square“]g[/dropcap]rađanin: Zorica Miladinović, novinar „Danasa“
Ni nakon više od osam godina od potpunog okončanja programa isplate odštete bivšim zarobljenicima za prinudni rad tokom Drugog svetskog rata, koji je sprovodila Vlada Nemačke, deo njihovih naslednika nema ni informaciju o pravoj sudbini zahteva koje su podnosili još krajem devedesetih. Neki od njih i danas sumnjaju da je u pitanju „velika prevara“, u kojoj su, kako spekulišu, učestvovali pojedinci iz SUBNOR-a, kao i neki advokati.
U nastojanju da o isplatama saznaju punu istinu, Dragiša Aleksić i Dragan Filipović, obojica iz Niša, i obojica naslednici očeva koji su godinama bili logoraši u Nemačkoj, podneli su pre nekoliko meseci republičkom javnom tužiocu krivične prijave protiv nepoznatih ovlašćenih lica iz SUBNOR-a i beogradskog advokata Milorada Tomića zbog krivičnog dela prevare.
U Osnovnom javnom tužilaštvu u Nišu, kojem su te prijave prosleđene, kažu za naš list da se one „još uvek nalaze u radu“. Vršilac funkcije Osnovnog javnog tužioca Saša Đokić precizira da je tužilaštvo „uputilo zahtev Policijskoj upravi Niš za prikupljanje potrebnih obaveštenja radi provere osnovanosti navoda“, a nakon toga i urgenciju za postupanje, ali da „do sada nije primilo izveštaj na osnovu kojeg bi bilo u mogućnosti da donese odluku“.
U krivičnim prijavama ovih Nišlija navodi se da su oni 1998. godine, odnosno 1999. godine u prostorijama niške filijale SUBNOR-a, a na poziv ove organizacije, potpisali punomoć i ugovore o zastupanju sa advokatom Tomićem, koji su mu obezbeđivali da ih zastupa „pred svim sudovima i nadležnim institucijama u Nemačkoj i Jugoslaviji, u svim poslovima koji se tiču naknade štete nastale usled zarobljavanja i prinudnog rada“. Predali su i odgovarajuću dokumentaciju na srpskom i nemačkom jeziku, te uplatili po 50 dinara, što je u to vreme, kako kažu, iznosilo 50 nemačkih maraka. Od tada do danas mnogo puta su se interesovali za sudbinu svojih potraživanja, ali su u toj filijali SUBNOR-a uvek, pa i ove godine, dobijali neodređene odgovore da se „još vode sudski sporovi u Nemačkoj“ i da će „biti obavešteni čim se oni završe“.
Pre deset meseci obratili su se Međunarodnoj organizaciji za migracije (IOM), sa sedištem u Ženevi, koja je u ime nemačke vlade vodila ovaj postupak u Evropi, pa i u Srbiji, kao i Bundesarhivu u Berlinu, od kojih su dobili „krajnje iznenađujući odgovor“: novac po ovom osnovu isplaćen je zaključno sa 30. septembrom 2006. godine. Potom su se obraćali advokatu Tomiću, koji, kako kažu, nije želeo da ih primi, i centrali SUBNOR-a u Beogradu, iz koje su dobili takođe iznenađujući odgovor – da ta organizacija „sa ovim isplatama nema nikakve veze“.
– Punomoć advokatu Tomiću dalo je samo u Nišu više od 1.000 lica, a u Srbiji više od 15.000. Čuli smo da je vrlo mali broj ljudi dobio novac, možda oko 20 odsto od ukupno prijavljenih. Iz ponašanja SUBNOR-a i advokata Tomića proizilazi da se radi o velikoj prevari velikog broja ljudi. Pošto više od 10.000 ljudi nije dobilo novac, a to su podaci iz medija, ispada da ukupna vrednost ove prevare iznosi više od 100 miliona evra – tvrdi se u krivičnim prijavama.
Advokat Tomić kategorički odbacuje ovakve optužbe. On za naš list podseća da je isplata ove vrste ratnog obeštećenja realizovana po nemačkom Zakonu o osnivanju Fondacije „Sećanje, odgovornost, pomirenje“ (2000). U vreme kada je zakon bio u najavi, odnosno godinu dana pre njegovog usvajanja, on je potpisao ugovore o pravnom zastupanju sa SUBNOR-om, kao i još nekoliko udruženja žrtava Drugog svetskog rata iz Jugoslavije i „jednim brojem fizičkih lica“. Potpisao je, kaže, i oko 12.000 punomoćja. Za postupanje u ovakvim slučajevima kvalifikovale su ga njegova pravna kancelarija u Nemačkoj, pravo stalnog boravka u toj zemlji, kao i saradnja sa nekoliko nemačkih korespondentskih kancelarija.
– Tek kada je ovaj zakon usvojen saznali smo da njime nisu obuhvaćeni svi ratni zarobljenici koji su bili u vojnim logorima, već samo oni koji su bili na robovskom, odnosno prisilnom radu, i pri tom bili u životu 16. februara 1999. godine. Ako su umrli posle toga, pravo na isplatu imali su njihovi naslednici. Ali, i ta isplata bila je posebno regulisana, tako da IOM ni većem broju naslednika nije isplatio pun iznos naknade. Svi smo uložili veliki trud, i imali veliku nadu, ali se to nije ostvarilo. Niko osim Međunarodne organizacije za migracije (IOM) ne zna tačne podatke o broju isplaćenih ratnih odšteta za prisilni rad, pošto je ta fondacija odluke po zahtevima, kao i splate, dostavljala direktno na adresu korisnika, odnosno na njihov lični račun preko ovlašćenih banaka. Optužbe pojedinaca na račun nekih boračkih organizacija ili mene lično posledica su nedovoljne informisanosti o svemu ovome, kao i celom procesu – kaže advokat Tomić.
On tvrdi da su za sve podnosioce zahteva njegov i rad njegove kancelarije u Nemačkoj bili „potpuno besplatni“. Motiv da tako postupi bila je, kaže, „tragika ovih prostora“, odnosno činjenica da je u Nemačku tada bilo deportovano oko 370.000 vojnih zarobljenika iz Jugoslavije, te da je među njima bilo skoro 95 odsto ljudi sa sela, koji su u logorima, fabrikama i poljoprivrednim imanjima prinudno radili i po 16 sati, zbog čega su mnogi oboleli, a posle svega ostali „nepriznati“. Kaže da prilikom potpisivanja punomoćja nije uzimao ni 50 dinara koji se navode u prijavama i „pretpostavlja da su to uzimale boračke organizacije, za članarinu ili otvaranje knjižica na koje bi bile uplaćivane eventualne isplate“. U pojedinačnim ugovorima sa podnosiocima zahteva, koje nam je sam dostavio, navodi se da će on naplatiti svoje usluge nakon ostvarenog obeštećenja, i to 35 odsto od dobijenog iznosa.
„Niške“ sumnje u neregularnost procesa isplate ove vrste ratne odštete nisu prve takve u Srbiji. Predstavnici SUBNOR-a ranije su zbog toga čak javno prozivali pojedine advokatske kancelarije, ne navodeći imena advokata. U ovoj organizaciji sada, međutim, za naš list kažu da „SUBNOR ni na koji način nije učestvovao u celom procesu“. Na naša precizna pitanja o vezi te organizacije sa prikupljanjem potrebne dokumentacije, isplatom odšteta i advokatom Tomićem kratko nam je rečeno da „sa svim tim nemaju nikakve veze“. Prema dostupnim podacima, dosadašnje optužbe o različitim neregularnostima u ovom procesu nisu dokazane ni sankcionisane.
Različiti podaci
Prema podacima Komisije Vlade Srbije za pitanja procene ratne štete pričinjene žrtvama Drugog svetskog rata, do 31. decembra 2001. godine, do kada je Nemačka primala zahteve za isplatu, IOM je od podnosilaca iz SRJ primila oko 18.000 zahteva za isplatu, ali se „ne može utvrditi podatak o tačnom broju odobrenih isplata“. Zakonski iznos isplata kretao se od 2.000 maraka – za prinudni rad na poljoprivrednom imanju, do 15.000 maraka, za takav rad u koncentracionom logoru i getu. Maksimalni iznos odštete mogao je biti 30.000 maraka, za logoraše na prisilnom radu nad kojima su obavljani medicinski eksperimenti ili su povređivani tako da su stekli trajni invaliditet.
Pojedini mediji su, međutim, izveštavali da je od 18.000 podnetih zahteva pozitivno rešeno oko 8.000, a ukupni iznos isplaćenih naknada procenjivali su na oko 53 miliona evra. Prema njihovim navodima, najniže obeštećenje bilo je 1.250, a najviše 15.000 evra. U čitavom postupku učestvovali su SUBNOR, Crveni krst Jugoslavije, Crveni Krst Srbije, Zajednica udruženja žrtava Drugog svetskog rata Jugoslavije, Savez udruženja ratnih vojnih zarobljenika 1941- 1945 Jugoslavije, kao i druga udruženja i pojedinci.
foto:mic.org