Objavljeno: ponedeljak, 6. januar 2014.

Častim od prve plate!

[dropcap color=“#DD3333″ type=“square“]g[/dropcap]rađanka: Biljana Vukić, REAKCIJA NA „NEKI ĆEMO DA SE ZAPOSLIMO

biljana vukicPovodom komentara koji sam ostavila ispod teksta „Neki ćemo da se zaposlimoMilana Strogmen Jovanovića, građanin.rs mi je pružio priliku da napišem i svoju reakciju.
Zahvaljujem, pa da iskoristim priliku da se čuje i druga strana, iz ugla nekog ko očajnički traži posao.

Mene je, kao nezaposleno lice, tekst jako pogodio i potresao. Zašto? Pa zato što ispada da smo mi nezaposleni jednom rečju nesposobni!

U stvari, sve što je napisano u tom tekstu je lepo i tačno, ali (jedno veliko ali) je pogrešno mesto i zemlja u kojoj je tekst objavljen. Pogotovo u gradu, gde po zvaničnim podacima iz još 2011. godine ima oko 35.000 nezaposlenih a po nezvaničnim i oko 50.000.
Sigurno u tom moru nezaposlenih ima i onih koji su u fazonu“lezi lebe da te jedem“ ili „tražim posao, a molim Boga da ga ne nađem“ i onih koji puše Marlboro i imaju skupe telefone – kao što se navodi u pomenutom tekstu. Ali, to je jako mali procenat i ne može se na osnovu te grupice omalovažavati daleko veći broj ljudi – okarakterisanih kao nezainteresovani, neangažovani pa i nesposobni.

Opisaću konkretno svoj slučaj, da ne bude da izmišljam ili rekla-kazala slučaj.

biljana i cerkaJa sam se odlučila da budem majka. Nisam mogla više da čekam ono – samo da se zaposlim pa ću da rodim dete. Teško je bilo samo od suprugove plate preživeti sve to, ali preživelo se nekako uz brojna odricanja od normalnih stvari. Kad je dete imalo oko dve godine, zbog posla sam na kratko razdvojila porodicu (što mi nije bilo plaćeno kao poslanicima) i otišla sam 300 kilometara daleko od svog grada da bih radila i uplatila sebi doškolovavanje. jer mi se VI stepen nigde nije vrednovao. Onda je došlo drugo dete i opet ispočetka.

biljana i drugo deteKad je dete malo poraslo, završava se polako i VII stepen, traži se posao, ali dete nema ko da čuva ukoliko se zaposlim. Neće da ga prime u vrtić jer prednost imaju oni gde oba roditelja rade. A mi nemamo ni baku ni deku da pritrče.

Oglasa za posao sve je manje i manje, da ne kažem da ih i nema. Ipak tu i tamo, pošaljem CV na poneki konkurs. Nikada nisam dobila ni jedan odgovor. Ako i negde odeš na razgovor kod (novokomponovanih) privatnika, prvo pitanje je da li imaš decu?

Dok nisam imala decu, bilo je „Aaaa, pa ti sad planiraš porodicu, pa će trudničko, pa porodiljsko… Žao nam je!“

Sada je „A, imaš malu decu? Zbog dece se često izostaje… Žao nam je.“

A ono ako napomeneš da si spreman da se zalažeš, učiš, posvetiš maksimalno – ne prolazi.

unemployed-manOnda su tu prepreke godine. Nikad se ne uklapam. Pa vozačka, pa rad na računaru, pa jezici…  Sve sam savladala, ostao mi je još samo nemački.

Nije da ja nikad nisam radila. Zvanični radni staž mi je oko 5 godina u prosveti, za šta sam se školovala, a malo manje staža (na crno) je rad u kafiću, galeriji, trafici, pa i kao novinar. Ali, sve je to moglo dok nisam postala majka.

Ajde sad. Kako jedna majka u ovoj zemlji da pronađe posao? Kako? Kako ako ima malu decu koju nema ko da čuva, a primiće ih vrtić tek kad se zaposli. Ironija!!! Još ako, recimo, nije iz tog grada, pa samim tim je i nepoznata, drugačija? Tek onda nema šanse.

Veliki broj dušebrižnika s vremena na vreme, znamo i u koje vreme, priča o značaju porodice, porodiljama, podizanju nataliteta. Svake izborne godine. Šta rade po tom pitanju? Ništa. Svi mi možemo da pričamo o tome, ali nije u tome poenta.

nezaposlenostDržava stalno traži svoje. Da se plati i ovo, i ono, i levo, i desno, i gore, i dole… Ok. Traži.

Ali,  daj mi gde ću da zaradim i nema problema. Džaba meni i diplome, prosek, stručnost i vozačka sa računarom i sa sve spikanjem, parlanjem ili po ruskom. Vremenom čovek gubi samopouzdanje jer to nije normalna pojava.

Oseća se nesposobno, neprijatno, na kraju i glupo, jer ne može da ostavri ono prirodno, osnovno pravo, a to je da živi od svog rada. Osnovno ljudsko pravo.

I onda, na sve to, uvek se tu pojavljuju likovi koji ti staju na muku. Pa se onda  pravdaš kako nije do tebe, da nema posla, da je kriza ali džaba. U njihovim očima si gubitnik.

Da sam kivna na državu, kivna sam do bola,  ali nemam ništa od toga. Državu baš briga za tamo neku majku Biljanu i ostale nezaposlene. Sete nas se samo oko izbora.

S druge strane, tamo neki presposobni, uporni, „odabrani“ imaju i po više radnih mesta ili funkcija. Baš me zanima kako uspevaju da sve postignu, kada se svuda zalažu maksimalno – bar tako oni tvrde. Ali, dobro je ipak da ih imamo. Super su. Samo neka nastave ovako i daleeeeko ćemo dogurati. Ma skidam im i kapu i šal.

young at heartI na kraju, tražim i ne biram posao, ali porodica mi je na prvom mestu. Porašće deca za koju godinu, pa ću ja sa 40 i nešto od vrata do vrata, od firme do firme da se interesujem. Nikad nije kasno za nas mlade.

A tamo oni „odabrani“, što odlučuju o sudbinama nas sitnih i nesposobnih (nezaposlenih) duša – neka im je i duplo, i pet puta više i radnih mesta, i funkcija, i para, i aviona i kamiona…

Que Sera, Sera…

P.S Ako neko ovo i pročita do kraja i nađe rešenje za moj slučaj za kojim godinama neuspešno tragam ili još bolje ponudi mi posao, pa ima da se čuje slavlje, ne do Beograda, do Subotice, bre!!!  Evo, Milane, poslušala sam te, i ovako tražim posao. Častim od prve plate!!!

Vaš komentar:


Nišville 2017