[dropcap color=“#DD3333″ type=“square“]g[/dropcap]rađanin: Srđan Pešić Peša
Nemam prihoda ali nemam ni rashoda, glasi čuvena replika iz kultnog domaćeg filma. Na žalost nije tako u našoj gradskoj kasi.
Nema prihoda, a rashoda koliko ti srce ište.
Prihodi su manji jer je kriza. Tu žabu nekako možda i možemo da progutamo, kao neminovnost.
Manji su i zato što niški poslanici nisu složni u republičkom parlamentu kad treba da se bore za više transfera iz republičke kase. Većina njih su velike lokal patriote ovde, dok su u Beogradu nemi poslušnici centrala svojih partija.
Zaborave ko i kada ih je birao i kome moraju da služe. Partijski interes im odjednom, čim pređu naplatnu rampu kod Naisa, postane važniji od interesa Nišlija.
To je taj čuveni princip borbe za opšti umesto ličnog i partijskog interesa.
Zahvaljujući njemu, mnogo manje opštine dobiše mnogo više novca od našeg Grada.
Pravi problem, predstavljaju u stvari rashodi. Ogromni, često neracionalni, dovode nas u situaciju da pored prihoda moramo i da se zadužujemo ne bi li ih isplatili. Mora li baš tako?
Stara narodna kaže: prostri se onoliko kolika ti je ponjava. Nisu je izgleda svi lokalni političari slušali od svojih baka u detinjstvu ili su je jednostavno zaboravili. Ta teška strana reč štednja u njihovom rečniku inače ne postoji.
Polovina prihoda vam dragi sugrađani ode na plate, davanja i materijalne troškove same gradske administracije. Nije li to malo mnogo? Ko to inače može da izdrži?
Građani Niša plaćaju više od 2500 ljudi da u njihovo ime i za njih najbolje što mogu završavaju najrazličitije administrativne poslove. Njegovo veličanstvo Građanin, dakle, debelo plaća usluge gradske administracije.
Čak 20 miliona evra godišnje samo za njihove plate.
Red je da ga ista administracija pita da li je zadovoljan. Red je da ga ista administracija pita šta želi da uradi za njega.
Eto zašto je važna institucija javne rasprave o budžetu, koju niška vlast opijena sopstvenom popularnošću godinama oholo odbija da sprovede.
Onog trenutka kad se na budžetsku platu primi novi partijski uposlenik, dragi sugrađani morate da znate da vam je gradska vlast direktno brknula u džep. Tog trenutka se povećao rashod. Pošto se nije povećao i prihod, plata partijskog kadrovika biće, dakle isplaćena na konto popravljanja neke ulice, osvetljenja ispred škole, grejanja u vrtićima, krova koji u domu kulture prokišnjava ili dresova za neki od omladinskih sportskih klubova.
Ono što vama uzimaju kroz mnogobrojne poreze, takse i naplate oni će dati svom drugu za platu, a ne vašem detetu za nagradu ako je najbolje ili vašem komšiji za topli obrok ako je siromašan.
U prošloj godini zaposlili su tako na desetine svojih, a na vašu grbaču.
A uz to vas nisu ni pitali. E, to je taj nivo arogancije koji se nasleđuje iz vlasti u vlast, nezavisno od partijske pripadnosti.
Da ih nisu zaposlili na izmišnjena mesta koja ničemu ne koriste, a vama ne pružaju bilo kakvu uslugu uštedelo bi se za ono šti je suštinski važnije. Na desetine je novozaposlenih, kroz izmišljene kancelarije za mlade, dijasporu, milanski edikt, lokalni ekonomski razvoj, Južnu Ameriku, kroz izmišnjena mesta po kabinetima i ustanovama, savetima, odborima i komisijama, na desetine savetnika i mnogobrojne nepotrebne Komisije po gradskim opštinama. To je cena partokratije koju građani moraju da plaćaju. To je mesto gde je moralo da se uštedi u ova teška krizna vremena.
Ako tome dodamo i rasipništvo po javnim preduzećima koja postaju pijavice gradskog budžeta jasno je da teško može toliko da se zaradi da bi svi bili namireni. Javna preduzeća su postala male partijske tvrđave, politički feudi, mesta za zapošljavanje partijskih kadrova i finansiranje partijskih odbora, koja dodatno isisavaju novac iz gradske kase.
Potpuno je paradoksalno da isti oni, čije gubitke grad pokriva kroz kredite i subvencije, bez imalo srama troše na desetine hiljada evra godišnje samo na kafansku reprezentaciju.
Ne mogu se možda prihodi značajno povećati. Ali je sigurno da se štednjom rashodi mogu drastično smanjiti. Moramo da pokažemo da nismo samo interesno vezani nego i odgovorni prema zajednici koju predstavljamo.
Da reč štednja ne bude više teška strana reč. Hajde da se prostremo onoliko koliko nam je ponjava dugačka.