Objavljeno: sreda, 19. april 2017.

Da li znate kako je Radnički nedelju dana krio Dimoskog od Zvezde i Partizana?

Ilija Dimoski, levi bek Fudbalskog kluba „Radnički“ Niš lako je mogao te 1961. godine da završi u Partizanu ili Crvenoj Zvezdi, da nije bilo snalažljivosti tadašnjeg predsednika niškog kluba Blaška Tošića i direktora niškog „Stoteksa“ Ljube Nikolića, piše časopis Slovo juga.

foto: Sportska kupusara (nekadašnji tim Radničkog iz Niša

Dimoski je tada igrao za Pobedu iz Prilepa i bio je pravo otkrovenje za jugoslovenski fudbal. Dva beogradska kluba, ali i Vardar iz Skoplja bili su tada glavni konkurenti.

Ipak, „Radnički“ koji je igrao tada u Drugoj ligi nije zaostajao u ambicijama da dovede ovog odbrambenog igrača, koji će se kasnije pokazati, mogao da igra na svim pozicijama.

Stevan Nikolić, sin Ljube Nikolića, a kasnije i zet Blaška Tošića, predsednika „Radničkog“, priča nam kako je Dimoski „ukraden“ od većih i bogatijih klubova.

Mnogo kasnije, kada je Ilija Dimoski završio fudbalsku karijeru, negde sredinom sedamdesetih, vozač Stoteksa, Vasilije Bogdanović kaže u jednom razgovoru:

Čudna vremena, kad se setim kako sam Dimoskog vozao po planinama Makedonije, bubrezi su nam otpali, spavanje u kolima, ma čudo.

Društvo oko njega se zainteresova za priču, kad nam on potanko ispriča šta je tada Radnički morao da uradi da ovog sjajnog momka iz Zabrđana kod Prilepa dovede u Niš – počinje priču Nikolić.

Stevan Nikolić

On se seća da je Niš, početkom šezdesetih godina prošlog veka počeo da se „otresa“ balasta uštogljenog komunizma. Došla je moda, ploče, igranke…

Ambicije su porasle i Radničkom, tako je Blaško dogovorio sa Dimoskim selidbu u niški tim, ali zbog prelaznog roka, predstavnici Partizana, Crvene Zvezde i Vardara nisu smeli uopšte da dođu do Dimoskog.

Kada je ovo čuo Ljuba Nikolić, direktor Stoteksa, a kako Radnički nije imao dobar auto, odmah je poslao službeni auto Stoteksa u Prilep da pokupe Dimoskog, ali tako da niko ne može da ga nađe.

Rekao je svom vozaču Vasiliju Bogdanoviću, da se samo njemu javlja i da putujuju kroz Makedoniju sve dok mu ne kaže da dođu u Niš – objašnjava Nikolić.

Tako su oni nedelju dana proveli u planinama Makedonije, od Strumice do Debra, i do Dimoskog, najtraženijeg fubalera tada u Jugoslaviji, niko nije mogao da dođe, a do pred sam istek prelaznog roka.

Iz Zvezde i Partizana su ga tražili po Prilepu, Skoplju pa i Nišu jer se nešto šuškalo, ali on je bio u onim planinama Makedonije – priča Nikolić.

Bogdanović i Dimoski su natrpali „Opelov“ gepek raznoraznom hranom, čak nisu ulazili ni u sela.

U nekoliko navrata, pošto su morali da idu i po gorivo, Dimoski je imao neko plavo ćebe, kojim se pokrivao, ako uđu gde ima više ljudi. Posle nedelju dana, u Niš su ušli noću i potpisali ugovor. Kada je objavljeno Beograđani besni, ne mogu da veruju šta se dogodilo – zaključuje Nikolić.

Nikada im nije rečeno koje je muke imao Dimoski i vozač Bogdanović da ovaj, iako odbrambeni igrač, da 57 golova za niški „Radnički“.

Dimoski će kasnije postati legenda niškog tima, biće na autobusu 1962. godine kada je „Radnički“ ušao u Prvu ligu.  On je ukupno odigrao 541 utakmicu za niški tim, a čak je legenda Zvezde, Džajić izjavio da nije sreo odbrambenog igrača sa tako izrađenim šutem (Dimoski je bio sjajan izvođač penala).

Dimoski se takođe pamti i po jednom neslavnom rekordu koji pada u senku u odnosu na pružene igre, a to je da je sa sedam autogolova u “Radničkom”, poneo titulu “neslavnog golgetera”. Njegova karijera je trajala 19 godina.

M.Smiljković
Časopis Slovo juga

Vaš komentar: