[dropcap color=“#DD3333″ type=“square“]g[/dropcap]rađanin: Deki Ristić
Zvanična, tj. istorija koju učimo u školi, kaže da su Srbi prvi put zavladali Nišom 1183. godine kada ga je osvojio župan Stefan Nemanja, osnivač srednjevekovne Srbije.
Nemanjin dvor i feudalni posed su se nalazili negde u Raškoj (danas istočna Bosna, severna Crna Gora i zapadna Srbija), ali kako je i onda Niš ležao na raskrsnici najvažnijih puteva tog dela Evrope, tako je, valjda, iz tehničko-logističkih razloga, u crkvi svetog Pantelejmona u Nišu, Nemanja dočekao cara tzv. Svetog rimskog carstva Fridriha Barbarosu.
Bilo je to 27. jula 1189. U vreme Trećeg krstaškog rata, kada je Barbarosa taman bio krenuo da pljačka i ubija pod izgovorom da oslobađa Svetu zemlju (a zapravo je cilj bio pljačkanje i uništenje Vizantije).
Stefan Nemanja, kao i svaki domaćin čovek, hteo je da uveća svoj posed, uz, po mogućstvu, sticanje nezavisnosti od Vizantije, pa je po sistemu: neprijatelj mog neprijatelja meni je prijatelj, predložio Barbarosi zajednički napad na Vizantiju. Napadnuta Vizantija se nekako odbranila pa je grad Niš 1190. ponovo pao u vizantijske ruke nakon Nemanjinog poraza u bici na Moravi.
A sve to vreme, slične planove su imali i Bugari. I oni su hteli osamostaljenje od Grka, pa su često ratovali sa Vizantijom. Osvojili su bili i Niš, ali su ga Srbi vratili 1331. godine, nakon pobede kod Velbužda.
E, tada dolaze Turci. Još pre bitke na Kosovu, zauzeli su Niš, bilo je to 1386. (po nekim izvorima 1381. Godine ili tu, koju godinu posle Maričke bitke). Zna se da su ga Turci opsedali 25 dana dok ga nisu okupirali.
U školi smo učili da su Turci zatim vladali 5 vekova. Medjutim, sreća ratnička i agresorska se često menjala. Naime, Srbi osvajaju Niš ponovo 1443. godine, kada ga je oslobodio despot Đurađ Branković uz veliki pomoć Mađara. Turci ga ponovo osvajaju 5 godina kasnije (1448. Godine) i ostaju u njemu 245 godina.
Osokoljeni pobedom, Osmanlij se naravno nisu zadovoljili količinom hektara zemlje i brojem robova koje su porobili već su se kretali dalje na sever.
Kojih 900 km severozapadnije jedna druga sila je imala slične ambicije. Austrija je počela svoje ratove protiv Turaka. Prvi put Austrijanci uzimaju od Turaka Niš 1689. godine, ali ga Turci vraćaju i počinju da zidaju jaču i veću odbrambenu tvrđavu koju završavaju 1723. godine (to je ova koja se nalazi i danas u centru grada).
Sledeći put Austrijanci uspevaju da uđu u Niš 1737. godine. Vladali su samo godinu dana i onda opet prepustili vlast Turcima.
Sledeća prava prilika za slobodom, bila je maja 1809 godine, kada je 16 000 Srba došlo da napadne više od 20 000 Turaka koji su branili grad. Bitka se odigrala na brdu Čegar, 5-6 km od tvrđave.
Pobedili su Turci, a narednih dana, na zapadnoj periferiji grada, u betonsku kocku su uzidali 952 lobanje srpskih vojnika. Ovo monstruozno remek-delo turske arhitekture, danas zovemo Ćele kula.
Kožu sa odranih glava, niški Turci su napunili slamom (preparirali) i poslali u Istanbul da pokažu Sultanu kako se brani carstvo.
Ono što takodje nismo učili u školi je činjenica da su, desetak godina kasnije, počel sporadični ustanci u okolnim selima. Ljudi iz Jelašnice, Matejevca, Kamenice i drugih sela su se, svakih nekoliko godina, dizali u pobune, ali epilog je bio uvek isti: Oni ubiju nekoliko Turaka, ostale isteraju iz sela, a onda dođe konjica iz niške tvrđave i pobije par desetina ustanika, odvede u tvrđavu par desetina njihovih žena i ćerki, a selo zapali.
Da bi povratili svoje žene iz Tvrđave, ljudi su povremeno morali da pišu lično veziru ili sultanu, kako bi ovi, iz Istanbula naredili oficirima u Nišu da oslobode zarobljene.
Oslobođelje je stiglo onoga trenutka kad su Rusi napali Tursku, odnosno, kada su počeli da ucenjuju Turke, da ih napadaju (tzv. Prvi i Drugi rusko – turski rat) i da šalju oružje i vojnike u pomoć Srbima.
Najpoznatija njihova žrtva je pukovnik Nikolaj Rajevski koji je poginuo u selu Adrovac kod Aleksinca. Njegov lik je uzeo Tolstoj kada je pisao „Anu Karenjinu“ (grof Vronski). Ako je verovati velikom Tolstoju, odlazak na Srpski front je bio lakši izbor za Vronskog u poređenju sa beskonačnom patnjom koju nosi život uz ženu koja leluja između unutrašnjih nagona i moralnih pravila koja nameće patrijarhalna sredina.
Bitke za oslobođenje Niša i tzv. „stare Srbije“ (Južna Srbija, Kosmet, Raška, Makedonija…) počele su 1876. godine. Ali, prilično neuspešno. Niš je i dalje bio okupiran i dobro utvrđen od strane Turaka.
Ipak, glavna ofanziva počinje krajem 1877. god.
Niški front, strateški vrlo važan, dobio je Moravski korpus srpske vojske pod komandom pukovnika Milojka Lešjanina.
Ovaj korpus je, kao i prva dva na istoku, započeo sa velikim uspehom operacije oslobođenja teritorije Stare Srbije. Moravski korpus imao je da izvede slične operacije oko zauzimanja Niša, kao što je to bilo pokušavano i u ratu od 1876. godine, s tim što je njegova desna kolona morala najpre zauzeti Mramor i preseći veze Niša sa turskom pozadinom na toj strani. Ovoga puta Mramor je bio zaposednut već trećeg dana rata, 16. decembra, a Prokuplje oslobođeno dva dana kasnije, 18. decembra.
U isto vreme jedan kombinovani odred srpske vojske i dobrovoljaca, koje je predvodio Kole Raišć, već 9. decembra je zauzeo je Kočane, Pukovac i most na Moravi kod Čečine čime su Niš i niška tvrđava, za kratko vreme od jedva nedelju dana, bili odsečeni ne samo sa zapada već i sa juga.
Kako su i operacije Timočkog i Šumadijskog korpusa bile uspešne i već 12/24. decembra bila oslobođena Bela Palanka, a 16/28. 12. i Pirot, to je Niš bio potpuno odsečen od ostale turske pozadine. Iz dana u dan bitka, odnosno blokada niškog odbrambenog pojasa bila je sve čvršća.
Iz oslobođenih niških sela na stotine seljaka prijavilo se u srpsku vojsku već prvih dana rata, i taj broj dobrovoljaca za dvadesetinu dana narastao je na oko šest hiljada ljudi. Bez sumnje, oslobođenje Vlasotinca i Leskovca 11/23. decembra doprinosilo je sigurnosti blokade Niša iako se srpsko-tursko ratovanje oko Kuršumlije (koja je prvi put bila oslobođena 7/19. decembra) okretalo na štetu srpske vojske. No dolazak Šumadijskog i Timočkog korpusa iz oslobođenih krajeva zapadne Bugarske (Slivnica, Breznik, Radomir) pod Niš, sasvim je zapečatio sudbinu Niške tvrđave, koja je iz dana u dan bila sve žešće bombardovana. Najzad, pošto je pala snažno utvrđena Gorica, iz Moravskog korpusa bio je upućen poziv za predaju opkoljenim Turcima.
Turski komandanti su oklevali, nadajući se prodoru Hafiz-pašinog korpusa iz pravca Kuršumlije. Međutim, njihove nade bile su uzaludne, a odbrambena moć Niške tvrđave i njenog opkoljenog garnizona sve manja. Najzad, 27.XII/8.I 1878. po novom kalendaru, turski komandant tvrđave general Halil Zija i mutesarif Niša Mehmed Rašid potpisali su kapitulaciju Niša.
Turska vojska razoružana je u gradu pred načelnikom štaba Moravskog kora. Pojedine razoružane bataljone od gradske kapije sprovodila je po 1 četa pešaka i 1 vod konjice, do bolnice pod Goricom, gde su u barake smešteni. Varoš i grad posela je Jagodinska i 2 čete Ćuprijske brigade; na Gorici i Gabrovcu behu trupe Šumadijskog kora; Vinik je posela Braničevska brigada oko 11 sati pre podne; a Bubanj i Abdi-pašinu tabiju 2 bataljona Ćuprijske brigade. Nikakvog nereda ni nasilja nije bilo.
Dana 31. decembra 1877. po starom kalendaru ušle su u Niš trijumfalno trupe Šumadijskog kora, kojom prilikom mitropolit Niški sa mnogim građanstvom izašao im je na susret“. Tako je Niš, četiri nedelje od početka rata, bio konačno oslobođen.
U oslobođenom gradu bio je zatečen veliki ratni plen: u oružju, municiji, opremi, hrani, odeći, sanitetskom materijalu. Predalo se preko pet hiljada boraca (sa jednim eskadronom nizama i četiri stotine tobdžija), 267 „komada topova raznog sistema i kalbira, 13.047 pušaka, 150.000 oka baruta, 7,800.000 „fišeka za razne puške“, 20.232 granata, 2.089 karteča, zatim „bolnica sa stvarima i lekovima u vrednosti 16.000 forinata“, i dr.
U borbama za Niš poginulo je 120 vojnika i oficira, a ranjeno 791 lice, odnosno ukupni gubici srpski iznosili su 911 ljudi iz bojnog sastava. Po nalogu pukovnika M. Lešjanina, srpsku trobojku na Stambol-kapiji niške tvrđave izvesio je niški građanin i član Komiteta Todor Stanković.
Podatke sam naveo malo iz glave, malo sa interneta, a nešto sam pozajmio iz „Danice“ za 2003. i od Felixa Kanica.