[dropcap color=“#DD3333″ type=“square“]g[/dropcap]rađanin: Branislav Janković
U svom najnovijem delu „Vreme kokoški“, sjajni Dobrilo Nenadić piše:
„Ovaj svet (narod, prim. aut.) je navikao da čeka.
Čekajući Godoa, čekajući armagedon, sumporne ognjeve, krvave kiše, usijane meteore, kugu, čekajući da se Ameri zasite, čekajući da Englezi otkriju neko drugo pleme kanibala, čekajući da francuski gejevi nađu kuratije dečake. Čekajući da Turcima i Nemcima iščeznu modrice od batina koje su ovde popili.“
Zašto pominjem ovu Nenadićevu satiru? Jer je sjajan uvod za ovo što želim da napišem.
Muka mi je od likovanja nad nesrećama onih koji su nam nešto nažao učinili. Ne zato što sam mnogo dobar, već zbog rečenica na FB profilima među kojima me dve posebno izluđuju: „Aha, eto, Bog sve vidi i vraća!“, i „Ničija nije gorela do zore!“ E, pa ovako, dragi moji Srbi. Grdno se varate. A sad ćemo to lepo i da razjasnimo.
Prvo, ali ne i najvažnije, moje je čuđenje kako narod koji je odavno obezbožen sme da uzima Boga u usta, da se kune u njega i traži pomoć. A uopšte nemam nameru da objašnjavam to moje tvrđenje. Pametnom dosta.
Bog je za nas Srbe poput bogatog rođaka kojem se obraćamo jedino kada muka zakuca na vrata: da pozajmimo novac ili iskoristimo njegove veze i uticaj. Do tada ga ogovaramo sa ostalom rodbinom, zavidni zbog njegove snage. Naravno, kao i svaki dobri, moćni rođak, on nam pomogne i zamislite kaže nam da nije nije bitno vraćanje! (Kakvo đubre, pa je l’ on misli da sam ja toliki jadnik i bednik, pa ne mogu da mu vratim dug?! Evo, dođe mi sad da mu vratim pare i da ga oteram u pizdu materinu za sva vremena!). Ako imamo nekad vratićemo, ako nemamo nema veze. Pa, rodbina smo majku mu, ista krv, ko će koga da pomogne ako ne svoj svoga.
Kada muka prođe, mi zaboravimo na Boga, naravno ne vrativši dug (pa, zar nije rekao da ne moramo da vratimo?) postiđeni time što nas je video nesrećne i ponižene. Srbin može da oprosti svom zlotvoru, ali nikad svedoku sopstvene sramote i nemoći, pa makar to bio i najrođeniji. I taj Bog, sada je samo neželjeni svedok kojeg naš čovek opet krene da ogovara.
A Bog ko Bog: ćuti jadan, šta će drugo. I čudi se.
Da se mi vratimo na rečenicu, ideju vodilju svih nesrećnih i tužnih rodoljuba, o tome kako Bog sve vidi. Jeste, ne sporim, siguran sam da sve vidi. I čuje. Ali, dragi moji Srbi, On ne reaguje! Zašto? Pa, možda zbog onoga što već pomenuh. Mi Srbi smo verovatno jedini narod koji čeka smak sveta. Da Bog siđe i kaže: „Srbi, siročići moji! Toliko ste bili ugnjetavani i sjebavani, a skroz ste nevini i dobri. Jedino ćete vi uzleteti u Nebo, a svi ostali narodi, pogotovo ovi što su vas kinjili i nervirali, idu u pakao.“
I nije im vratio to šta su nam sve uradili. Ako i jeste, oni su uspeli da se ponovo izgrade i uzdignu. Mi, Srbi, pobednici smo koji uvek izgube. Deluje apsurdno? I jeste.
Jedino mi sedeći čekamo Boga, svi ostali nešto rade dok ga čekaju. Prave države, šire se, bogate…
Druga rečenica – „Ničija nije gorela do zore“, jeste takođe netačna. Iz više razloga. Nekima sviće ranije nego drugima, neki imaju kvalitetnije sveće, a neki se sami pobrinu da u mraku ne dočekaju zoru – kupe nekoliko sveća. Neko legne da spava i odmoran ustane. Mi sedimo u mraku i drhtimo jer ne znamo šta da radimo. Gledajući istoriju, svako iole objektivan shvatiće da je svim našim dušmanima sveća gorela do zore.
Nama nije.
Pomislite na čoveka iz 1456. koji gleda kako pada smederevska tvrđava i kako Turci uzimaju Srbiju. I taj čovek kaže: „Ma, nema veze, ničija nije gorela do zore.“ Urnebesno! Četiri veka (možda vam četiri veka zvuči malo, dobro, ČETIRI STOTINE godina) naš narod je čekao da se ugasi turska lojanica. I opet smo mali kao i tada, a Turska je i dalje sila.
Nemačka? Ona koju smo dva puta pobedili? Gori joj sveća i pritom blješti kao da je Las Vegas ili Brodvej. Jače nego ikad.
Amerika? Ma da, propašće jadni. Razbijeni olujama, polarnim zimama, uraganima i ciklonima. A o državama koje nikada nisu bile države, ali IZBORILE su se da postanu, ne želim ni da pričam: u svakom slučaju i tamo nešto svetli. Izgleda da mi prizivamo Boga, a on živi kod drugih.
Ispada da je nama Srbima bolje bez Boga. U vreme komunizma ga nije bilo i mnogima je bilo dobro. Čim se opet pojavio nadrljali smo.
A možda je trpljenje jedini način da se domognemo raja. Onda, dragi moji Srbi, Božija deco, nemojte da likujete nad nesrećama drugih. Mora još neko da uđe u Božiji vrt. Šta bismo mi sami tamo radili? Samo bismo se svađali, nevini i čisti.
I nemojte da se radujete gašenju tuđih sveća. Bolje da upalimo našu. Jer, čekajući Boga da nam pomogne možemo da nestanemo. A i to što ga toliko čekamo… nije znak velike vere.
Već lenjosti.