Filmska priča o niškoj kafani „Galija“ – dobila ime u čast srpskih vojnika

Jedna od najstarijih kafana u Nišu, „Galija“ , dobila naziv po torpedovanom francuskom brodu sa srpskim vojnicima, a da je priča istinita potvrđuju i autentični istorijski podaci

U istraživanju teme koja je najstarija kafana u Nišu, a koja još uvek radi, „Građanin“ je došao do fantastičnih priča nekadašnjih ugostitelja. Tačno je da je u Nišu najstarija kafana “Stara Srbija”, ali „Galija“ iz Ulice Nikole Pašića ima filmsku priču. Svi u Nišu znaju da je nekadašnji njen čest gost bio vođa grupe „Galija“, sada narodni poslanik Nenad Milosavljević sa društvom, a po čemu je ovaj muzički bend i dobio ime, ali malo ko zna kako je zaista ovo, respektabilno mesto dobilo ime. Kafana „Galija“ je prema nekim navodima počela da radi 1938-9. godine, a neki kažu i ranije. Sada kafanu vode porodično Zoran i Milena Stamenković uz svesrdnu pomoć Zoranovog oca Milutina, a da bi se došlo do današnjih vremena moramo da se vratimo u doba pre 1914. godine kada je malo, ali vispreno seljače Vučko Mitrović iz sela Sečanica stigao u Niš.

Spasao se na bali sena pa otvorio „Galiju“

Kako piše, naš hroničar vremena, Simon Milčić on je na ovoj temi pisao još nekih sedamdesetih godina prošlog veka, a odgovore je dobio od gospođa Nate, ćerke Vučka Mitrovića. On kaže:
-Njen otac, Vučko zaputio se u Niš da bi pronašao bolji život. Nije hteo da bude sluga pa se prihvatio kafane. Počeo je da radi u kafani „Prilep“ na „Margeru“. Okretan i vredan, željan uspeha, prilegao je na posao kao vihor. Gazda kafane ga je iskreno zavoleo jer mu je završavao mnogo poslova za koje i nije bio zadužen. Polako je Vučku prepustio ceo posao na obostrano zadovoljstvo. Ali, ne lezi vraže, izbi’ Prvi svetski rat. Niš je u to vreme imao 25.000 stanovnika, a pošto je postao ratna prestonica, slil’o se tu mnogo naroda. Niš je ubrzo brojao 137.000 stanovnika i to za nekoliko meseci. Mladi mehandžija je morao da napusti posao i postane srpski vojnik. Upoznao je sve strahote rata. Prelazak preko Albanije, glad, humanitarnu katastrofu vojske i naroda. Preživevši dug put, francuskom brodom pod nazivom „Galija“ krenuo je na oporavak u Bizertu(Tunis). Negde na sredini puta, nemačka flota torpedovala je ovaj brod. U trenutku potapanja, mnogi srpski vojnici su izginuli, neki su se i spasili. Smrt je pretila i Vučku, ali on se nekako domogao bale sena na koji je bila prikačena nekakva drvena daska i tako je doplovio do prve obale i spasao život. Potom su Vučka kao u nekom filmu poterale nedaće, ali je nekako izvukao živu glavu-prepričava nam Simon Milčić razgovor sa gospođom Natom.

Ambiciozni Vučko otvorio svoju „Galiju“

Normalno, Vučko se kasnije vratio u Niš. Radio je u nekim kafanama, a onda je sredinom tridesetih sakupio novac i kupio plac u sadašnjoj Ulici Nikole Pašića. Izgradio je kafanu po svojoj meri. Nadenuo joj je naziv „Galija“ po onom istom brodu koga su Nemci potopili, a sve u sećanje na poginule drugove iz baterije i druge srpske vojnike. Tako i mi danas imamo „Galiju“ koja je na filmski način dobila ime, a kada ponekada uđemo u nju i ne pomišljamo kakvu istoriju krije.

Šta kaže istorija?

Kopajući po istorijskim i vojnim enciklopedijama naišli smo na priču o francuskoj lađi „Galija“ koja je potpoljena neprijateljskim torpedom. U enciklopediji saznajemo da je brod pošao iz Tulona kao i da je nekada bio korišćen za prenos pošte i manje količine robe kao i ljudstva.

-Pred nama je na keju bio brod atlanskog društva koji je za vreme rata služio u ratne svrhe. Imao je 19.000 konjskih snaga, 14.000 tona, a prilikom ukrcavanja pre torpedovanja na njemu je bilo 1.252 putnika. Bio je dugačak 183, a širok 195 metara. Kad smo došli u luku odnosno kej, Francuzi su se čudili kako smo posle toliko golgote, uopšte ostali živi. Tada u sumrak bilo je naređeno da se večera i da se spava. Svetla su se gasila kako nas ne bi opazile podmornice. Prethodno smo vežbali kako što pre da s broda spustimo čamce, a kako bi se spasli, ako nas napadnu nemačke podmornice. Kad smo isplovili, posle nekoliko časova neko se zapitao „nećemo valjda biti te sreće da nas spaze Nemci“. Nismo ni slutili da smo već bili meta neprijateljskog periskopa. Grunulo je nešto odjednom i Francuzi su nam govorili „brzo, brzo“. zavladala je pometnja na brodu, neki su se spasli, neki na žalost nisu…-navodi se u jednoj od enciklopedija.
Svima u Srbiji je poznato da je Niš, grad meraka, ukusnih jela, ali i lepih žena. Neko bi rek’o šta ćeš više od života i tako je već decenijama. Ratovi, poplave, nedaće neće izmeniti naviku mnogih Nišlija da umesto kod psihijatra – tugu, bol, ali i radost i sreću, „leče“ za kafanskim stolom. Tu, pored bokala, čaša, sitno seckane paradajz salate, nađu malo zadovoljstva da prebrode sve. Tako nekako je i sa kafanom „Galija“.

Ko je dolazi(o) u „Galiju“?

Simon Milčić navodi da je „Galija“ bila omiljeno mesto i sastajalište Nišlija.
-„Galija“ ne menja ni mesto ni ime. Živi. U njoj su mnogi imali svoja mesta. Dolazili su tu glumci, pisci, noinari, ugledni majstori, meraklije. Ovi malo stariji pamte zbijene stolove sa olaisanim patosom gde se nude mezeluci Dragija Stambolije, dugogodišnjeg upravnika ove ugledne kafane gde su specijalitet bili ćevapčići sa crnim lukom i ljuta pljeskavica na zapečenom hlebu-veli Milčić.

Marko Smiljković