Saša Radulović je rođen 1965. godine u Bihaću. Završio je Elektrotehnički fakultet u Sarajevu. Krajem osamdesetih otišao je u inostranstvo gde je radio sve do 2005. godine kada se vraća u Srbiju. Avgusta 2013. godine postaje ministar privrede, ali već januara 2014. podnosi ostavku jer njegovi reformski Zakoni nisu prihvaćeni. Osniva Udruženje građana „Dosta je bilo“, a za danas u Simfonijskom orkestru zakazao je tribinu s jasnom porukom “Ne damo penzije parazitima”.
Bili ste u Vladi Srbije pola godine, da li možete običnim ljudima da objasnite kako funkcioniše vlast u Srbiji? Šta se tu konkretno radi kada ujutru odete na posao?
Ministarstvo privrede koje sam vodio nije baš dobar primer za to, ozbiljno smo shvatili svoj posao. Posao svakog ministarsta je uspostavljenje sistema. Nije posao ministra da nalazi investitore, da otvara radna mesta. Već da uspostavlja sistem po kome će sve to funkcionisati.
Ono što sam zatekao u Vladi je jedna potpuna hijerarhija i volja jednog čoveka Aleksandra Vučića. Iako je u to vreme Ivica Dačić bio premijer, sve odluke donosio je Aleksandar Vučić, veoma slično kao Boris Tadić. Nema nikakve diskusije. Građani su mogli da vide kakav je cirkus na onim sednicama posle poplava. Kako general kome se premijer dere, i obraća na rakav način, moće da bude kredibilan?
Kako funkcioniše opozicija u Srbiji?
Mi smo van parlamentarna opozicija. Na izborima smo osvojili 2.1 posto nakon martovske kampanje. Novac koji smo potrošili na kampanju je veoma mali. Od tada do danas smo konstantnim radom uspeli da povećamo podršku, i sada smo negde na cenzusu.
Opozicija je u raspadu, ne očekuje se da će se nešto značajnije desiti. Očekujemo pokrajinske izbore 2015. gde očekujemo pobedu među opozicionim strankama, i nadamo se da će pokret prerasti u političku stranku nakon toga. Na sledećim parlamentarnim izborima olekujemo pobedu i vlast.
U kom pravcu ide država, zajedno sa svima nama? U svom blogu ste napisali da Srbija uskoro može da se vrati na stanje, čak i gore, nego što je bilo pre 5. oktobra i da je premijer nesposoban da nas izvuče iz krize. Zbog čega tako mislite?
Da pogledamo šta je Aleksandar Vučić uradio za dve ipo godine? Do sada su četiri puta radili fiskalnu konsolidaciju, i svaki put je najavljivana kao konačno rešenje problema. Uvek je naratv bio da su oni pre nas krivi za sve. Činjenica je da je Boris Tadić sa pravom izgubio izbore. Tada se počelo sa vladavinom partokratije, sa partiskim zapošljavanjem. Ali u trenutku kada je Aleksandar Vučić preuzeo vlast dug je iznosio 14 milijardi evra. Danas je dug 21 milijardu evra. Zaduživali smo se da bi nastavili sa javašlukom, a ne da bi vraćali stare dugove kao što kažu.
Došlo je do pevećanja poreza i smanjivanja rashoda (PDV, porez na imovinu, druge takse). Uvek kada su radili budžet i rebalans budžeta očekivali su da ćemo doći do fiskalne konolidacije i smanjenja deficita. Svaki put smo ulazili u veću rupu. Racionalan čovek ne radi po pet puta istu stvar, a da očekuje različite rezultate.Rast kome se nada Aleksandar Vučić je rast od stranih investitora, ali toga neće biti. To su bajke.
Danica Popović je objavila jedan zanimljiv tekst pod naslovom“Ko to beše Olja Bećković?“ Šta mislite o cenzuri medija. Postoji li mogućnost da mediji budu manje cenzirisani, ali i da novinari ne podležu aotocenzuri?
Medijski mrak je ogroman problem u Srbijij. Demokratija ne funkcioniše bez slobodnih medija. Aleksandar Vučić je prepoznao da ako ne bude uspostavio potpuni medijski mrak neće se dugo održati na vlasti. Njegove konferencije su ispod svakog nivoa. Novinari u Evropi bi ga pojeli zbog toga, pa je on ovde morao da uvede cenzuru medija. Nasledio je sistem od Borisa Tadića. Cenzura je jedna od glavnih poluga njegove vlasti.
Od kada nisam ministar nisam gostovao ni na jednoj televiziji sa nacionalnom frenkcencijom. Jedino gostovanje je bilo kod Olje Bećkovič, posle toga je emisija ukinuta. Ne postoji televizija na koju može Olja da pređe, što je veliki problem. Mediju su ogroman problem koji imamo. Nesloboda je velika i to direktno utiče na stanje demokratije
Trenutno vodite kampanju protiv „parazita“ (partijsko zapošljavanje). Da li je to pitanje samo uređenog sistema ili možda tu postoji i pitanje svesti?
Mislim da ne postoji pitanje svesti, to je pitanje sistema. Svaki građanin Srbije kad pređe u neko uređeno društvo za tren oka postaje građanin kakav se očekuje. Kada je sistem iskrivljen ljudi idu linijom manjeg otpora. Ne možemo kriviti ljude zato što koriste loš sistem. Imamo izuzetno neodgovornu političku elitu. Ljudi su više okrenuti ka sebi, svojoj porodici, a manje ka društvenom. Kada se ljudi malo relaksiraju izgubiće egzistencijalni strah i situacija će biti puno bolja.
Svi naši problemi u korenu imaju ekonomske probleme. Ti problemi su posledica ekonomske politike koju vodimo preko deset godina. To je politika Mladjana Dinkića koju je nastavio Aleksandar Vučić. Sve se svodi na strane investicije. Dokaz da to nije tako je FIAT, slupali smo ogromne pare, i dalje ih trošimo i od toga nema leba.
Akcija “Ne damo penzije parazitima” odnosi se na partijski kadar u javnom sektoru i to uglavnom sa kupljenim diplomama. Ti ljudi nemaju šta da rade. Oni u toku svog radnog vremena obavljuju partijske zadatke. Mi nemamo višak lekara, radnika, nastavnika nego partijskih radnika (100 000 ljudi je višak u javnom sektoru). Partisko zapošljavanje je eksplodiralo kod Borisa Tadića. Ti ljudi nas koštaju.
Jedna od stavki o na kojima radi vaše udruženje je ukidanje tajnih štetnih ugovora. O kakvim je to ugovorima rač?
Kada sam bio ministar, prva stvar koju sam uradio bila je transparentno trošenje budžeta. Svakog meseca smo za prethodni mesec objavljivali ko je dobio novac, i pored toga ugovor na osnovu kog su dobili novac. Kada imate takav sistem, mogućnosti za malverzacije i korupciju su znatno umanjene. Tako bi trebalo da bude u svim ministarstvima i agencijama.
Ugovor za NIS, FIAT, BENETON i tako dalje, su štetni. Strani investitori dobijaju jako veliki novac (poklone) od Vlade. Ugovor sa Etihadom je jako štetan. Građane Srbije taj ugovor košta mnogo. Jedan od dokaza je što se low cost kompanije povlače sa tržišta, a dok JAT objavljuje da su im porasli prihodi, ne objavljuje da li su im porasli rashodi. Pouzdano znam da je u prva tri meseca ove godine JAT napravio veligi gubitak. Druga stvar je što ćemo po ugovoru morati da platimo sva dugovanja JAT-a, što će direktno uticati na standard građana. Mi se zalažmo da svaki ugovor bude dostupan javnosti, i da uz svaki ugovor ide ekonomska analiza opravdanosti tog ugovora, pomoću koje bi se kasnije pratilo da li je ugovor dobar ili loš.
Ova vlast je tek počela sa mandatom. Da li ćete uskoro tražiti nove izbore?
Zavisi od stepena podrške Aleksandru Vučiću. I koliko ćemo brzo nastaviti ekonomsko posrnuće ili ćemo krenuti u supštinske reforme. Smanjenje plata i penzija nije reforma. Nije reforma kad smanjite platu prosvetarima i lekarima da bi platili partijski višak
Takođe očekujem da će popularnost premijera biti sve manja i manja. Veliki broj ljudi koje je osnovao SNS želeo je da napravi drugačiji sistem. Osim retorike koju ponavlja Aleksandar Vučić, iza ne stoji ništa, ne stoje promene kojima smo se svi nadali. Možete da varate neke ljude sve vreme. Možete da varate sve ljude neko vreme, ali ne možete da varate sve ljude sve vreme.
Najnovija vest je da je EU preko komesara Johanesa Hana tražila od Srbije da uvede sankcije Rusiji, jer se na to obavezala. Kako komentarišete trenutno spoljnu politiku Srbije? Da li je ta igra između dve vatre ozbiljna ili je dečija?
Mislim da je pogrešna igra između dve vatre. Mi smo mala zamlja. Trebamo da se bavimo Srbijom, odnosno sobom. Treba veliku politiku velikih sila ostaviti velikim silama. Srbija na ovaj način, politikom koju vodi premijer, postaje poligon za prepucavanje velikih. I to se stalno dešavalo u našoj istoriji.
Naravno, Srbija ne treba da uvede sankcije Rusiji. Trebamo da radimo na supštinskim reformama. A ne da se posle štetnog ugovora sa Gaspromom, vode pregovori o novim ugovorima sa ruskim kompanijama.
Na istoku nemamo dobro uređena društva, čemu mi težimo, ona su na zapadu. Tako da moramo da se ugledamo na zapadne zemlje ako želimo da u Srbiji počne bolje da se ćivi.
Koliko smanjivanje plata i penzija nije dobro za građane?
Umesto da uvede red u javni sektor, u finansije, da uspostavi vladavinu prava, pribeglo se smanjenju penzija. To je protivustavno, a i ekonomski pogrešno. Postoji jedna jedina situacija kada je smanjenje penzija ustavno. Kada je neka vanredna situacija, odnosno neka viša sila, što sada nije slučaj.
U rebalansu budžeta smanjenje penzija treba da da uštedu od 210 miliona evra. Na subvencije, odnosno poklone, velikim međunarodnim korporacijama, trošimo 730 miliona evra. Na zgrade opremu i mašine odvojene je 200 miliona evra. Zar ne bi bilo pametnije da se Vlada strpi dve godine, pa da onda kupi tu opremu, a ne da se penzionerima uzima stečeno pravo, i da se smanju ionako male plate!?
Deficit se ne može rešavati tako što se smanjuju plate i penzije, nego tako što se otpuste ljudi koji su partijski zaposleni. Tu je i uvođenje univerzalne socijalne zaštite, kao u Kanadi. Univerzalna socijalna zaštita je da svaka porodica koja ne radi treba da dobija socijalnu pomoc (15 000 mesečno svaka porodica plus 5 000 za svakog člana). Socijalna pomoć bi iznosila milijardu ipo evra. Danas trošimo milijardu i 650 miliona. Pitanje je gde su pare?
Igor Aćimović
foto: MCN