[dropcap color=“#DD3333″ type=“square“]g[/dropcap]rađanka: Marijana Marković
Marko Vidojković srpski je ni mejnstrim, ni potpuno underground pisac.
Iako često hvaljen i nagrađivan, za sebe tvrdi da je magnet za hejt.
Poznat po oštrim, nekonformističkim stavovima još poznatiji po svojim književnim delima, Marko je bio savršen sagovornik za razgovor o najvažnijim temama u Srbiji danas.
„Srpski Bukovski“ ekskluzivno za gradjanin.rs govori od političkoj situaciji i PPV-u, razume se.
[dropcap color=“#DD3333″ type=“square“]g[/dropcap] Bio si andergraund pisac, bio si urednik mejnstrim časopisa, u šta ti veruješ danas?
Diskutabilne su te definicije. Svakako sam počeo kao andergraund pisac, misleći da ću, zbog, najblaže rečeno, neposrednog stila pisanja, ostati na margini. Međutim, već od prvog romana, objavljenog u, tada najvećoj izdavačkoj kući, Narodnoj knjizi, ja prestajem da bivam andergraund pisac.
Posle objavljivanja „Kandži“ definitivno sam se učvrstio u samom vrhu domaćeg književnog mejnstrima, pre svega zahvaljujući velikom broju odanih čitalaca.
Sledeći roman izlazi mi za Lagunu, čime sam svoju mejnstrim poziciju samo dodatno zacementirao. I drago mi je zbog toga, jer nema gore stvari za pisca od toga da ostane večiti andergraund, da se teši kako je neshvaćen i da samome sebi bude najbrojnija čitalačka publika.
S druge strane, bio sam urednik Maksima i Plejboja i, bez obzira na to što sam oba posla radio savesno, od početka do samog kraja sam ih doživljavao isključivo kao zgodnu tezgu, te sam, kako je urednička plata počela da kasni i da se iz meseca u mesec stanjuje, time u potpunosti i bez ikakve nostalgije prestao da se bavim.
Danas verujem u to da pisanjem knjiga i sviranjem u bendu mogu pristojno da živim, odnosno da, radeći on za šta sam prirodno talentovan, izbegnem opasnost da ponovo negde idem na posao. Šljaka je za umetnika otrov, naročito u surovom 21. veku.
[dropcap color=“#DD3333″ type=“square“]g[/dropcap] U koji bi se trenutak iz naše istorije vratio i šta bi promenio, da bi život u Srbiji, u 2014. bio podnošljiviji?
Vratio bih se u 1987. i izvršio bih atentat na bračni par Milošević – Marković. To bi sve sredilo, ali bi verovatno i mene neko tom prilikom sredio. Ipak, tom žrtvom pomogao bih malom Marku Vidojkoviću da u životu krene nekim mirnijim putem.
Da nije bilo Slobe i Mire, ja bih sad verovatno bio profesor istorije u nekoj osnovnoj školi, ali šta bismo onda živeli i šta bih onda ja pisao i šta biste vi onda čitali. Lepo je podsetiti se da je povratak kroz vreme nemoguć i da je sve što se desilo moralo da se desi, kako bismo preuzeli malo više odgovornosti za ono što će se desiti sutra.
[dropcap color=“#DD3333″ type=“square“]g[/dropcap] Za šta bi danas ustao, a da nije kafa?
Ako je reč o nekom opštem interesu, za to je potrebna jasna alternativa važećem sistemu, a nje nema ne samo kod nas, nego i u belom svetu, tako da bilo kakav „ustanak“ već unapred smrdi na brz i gorak neuspeh.
Živimo u dobu razgoropađenih feudalno-robovlasničkih imperija, predvođenih SAD, Evropskom Unijom, Rusijom, Kinom i ekstremnim Islamom. Vladajuća klasa u ovim „sistemima“ odlikuje se kontrolom novca, dobrim naoružanjem, manipulisanjem mas-medijima i špijuniranjem i ugnjetavanjem svojih podanika.
[dropcap color=“#DD3333″ type=“square“]g[/dropcap] Vanredni izbori ili redovna diktatura, i da li je to uopšte alternacija?
Promena ustava, uspostavljanje parlamenterne monarhije socijalističkog tipa, ukidanje vojske i legalizacija svih droga i prostitucije. To je naš jedini izlaz. Međutim, iako crkavaju od gladi i bolesti, ljudi mi se redom smeju kada ovo predložim, tako da nam preostaje samo da biramo između dva oblika ugnjetavanja: populističko-diktatorskog u kome trenutno uživamo ili smradovsko-lopovskog, koji nas je uništio pre izbora, 2012.
Vanredni izbori su gotova stvar, ali kada god i kakvi god izbori da se dese, nama se isto hvata. Sklon sam tome da priželjkujem nešto radikalniji razvoj političke situacije, čisto da bismo se osetili malo živi i malo brže pokrenuli, pa makar i prema zidu u koji ćemo udariti.
[dropcap color=“#DD3333″ type=“square“]g[/dropcap]Da li bi se usudio da poneseš breme jednog PPV-a, umesto PPV-a?
Aleksandar Vučić nije ništa novo u srpskoj istoriji. Još su pobunjeni knezovi 1804. izabrali Karađorđa da ih predvodi, ne zato što su ga mnogo voleli, već zato da bi imali iza koga da se sakriju, a on je bio dovoljno lud da se te uloge prihvati.
Vučiću je namerno nabudžena popularnost, da bi se skrenula pažnja sa dovršetka odvajanja Kosova od Srbije i ulaska naše banana – države u svet dužničkog ropstva. Kad se nešto preko noći naduva, kao recimo Vučić i SNS, onda to može preko noći i da pukne. Ne bih voleo da budem u Vučićevoj koži i uopšte mu ne zavidim na popularnosti kod ovakvog sveta kakav je naš. Doduše, pošto mu očigledno fali smisla za humor, idealan je da se sprdaš na njegov račun, tako da je najnovija situacija iznedrila neverovatnu plejadu duhovitih analitičara našeg užasa.
[dropcap color=“#DD3333″ type=“square“]g[/dropcap]Od nedavno, u Srbiji se cigarete ponovo kupuju ma komad. Šta još ovde može da se raskomada i da se prodaje za 10 dinara?
Mi smo više puta doticali dno, počevši od raspada SFRJ naovamo. Neverovatno je veliki izbor poniženja koja mogu da nam se dese. Ovde su se ljudi tukli za veknu bajatog hleba, vukli su ih na ratište da ginu, bombardovao ih je NATO, pokradeni su više puta, povrće koje se, kao heroin, prodaje na grame, i komad pljuge koji košta deset dinara nisu ništa novo, a vala ni ništa strašno.
Mislim da se starija generacija, tu mislim na rođene 1980. i starije, umorila od ispravljanja nepopravljivog, a mlađa generacija, koja treba da bude nosilac energije promena, nema energije ni za šta, pošto je, rušenjem obrazovnog sistema i uništavanjem autoriteta roditelja, osposobljena eventualno da najboljem ortaku zabije nož u stomak posle svađe oko fudbala, praseta, neke ribe ili toga kome je veći.
I nisu mladi za to krivi, jednostavno je vreme u kome žive odvratno i ne pruža priliku da mladd čovek iz sebe izvuče najbolje.
[dropcap color=“#DD3333″ type=“square“]g[/dropcap] Opiši Srbiju u 2034. godini.
Zemljica koja se prostire od Beograda do Kraljeva, sa par miliona odrtavelih domorodaca i lepim brojem stranih doseljenika, koji su iskoristili izumiranje našeg naroda da za male pare pokupuju naše reke, naše šume, naše njive i sve ostalo što sad imamo šansu da sačuvamo, a nećemo sačuvati ni to, a ni sebe.
Jedino što bi nas moglo izvući je da Zemlju spiči neki meteor, ili da se aktivira neki supervulkan, ili da izbije pandemija smrtonosnog virusa koji će da počisti polovinu ljudi sa planete.
Ne kažem da ćemo se izvući, niti da će nam biti bolje, ali će bar i ostatak sveta biti u žešćem sranju, a ne samo mi.