Intervju: Ukoliko građani ignorišu izbore, pobediće oni koji ne žele promene

Branislav Stevanović, sociolog politike i redovni profesor na Filozofskom fakultetu u Nišu, jedan je od retkih profesora, koji javno i iskreno iznosi stavove o aktuelnoj političkoj sceni u Srbiji. Dugogodišnjim radom stekao je ugled na niškom Filozofskom fakultetu, na kome predaje studentima sociologije i novinarstva. Angažovan je na predmetima: Sociologija politike, Politička kultura i kulturne pretpostavke savremene politike, Građansko društvo i politika, Kulturna politika, Politički sistem i Savremena politika.

Šta mislite o trenutnoj političkoj sceni u Srbiji ?

Stvari su se sada jasno pozicionirale. Imamo jednog kandidata vladajuće koalicije, dakle, ne samo vladajuće stranke, što je, po mom mišljenju, vrlo interesantno. Mislim da je nekim strankama koje su pobočne, koje su okrenute vladajućoj stranci, mnogo više nego vladajućoj stranci ili samom kandidatu, stalo da imaju jednog jakog kandidata kako ne bi bilo iznenađenja. Dakako, postoje i neki drugi kandidati, ali je pitanje ko ima barem nekakve šanse da bude izazov vladajućoj stranci i njenom kandidatu.

Kako komentarišete opoziciju?

Opozicija je razjedinjena, nema zajedničkog kandidata. Vrlo je ideološki heterogena takođe. Žalosno je to što makar neke grupacije opozicije nemaju zajedničkog kandidata, pa bi tako mogle da upute neki veći izazov Vučiću. Možda bi jedan zajednički kandidat mogao u drugom krugu, a možda već i u prvom krugu, da ugrozi Vučićevu poziciju, na primer Saša Janković ili Vuk Jeremić, ukoliko bi se dogovorili da to bude jedan od njih. Ali, mislim da to čak za njih i ne bi bilo dobro u ovom trenutku, ako su tačna istraživanja javnog mnjenja po kojima zapravo predsednički kandidat vladajuće koalicije ima nadpolovičnu podršku u čitavom stanovništvu. To je problem, obično ljudi govore, pa šta SNS ima tek jednu četvrtinu biračkog tela. Znači, od pedeset odsto ljudi koji izadje na izbore, oni dobiju oko 50 posto, što to je otprilike 25 posto. Međutim, ako su aktuelna istraživanja korektno urađena, onda, kada govorimo o Vučiću kao ličnosti, imamo nadpolovičnu podršku čitavog stanovništva. To se, dakle, ne odnosi na stranku koju on predvodi, jer rejting te stranke konstantno opada, unazad nekoliko godina beleži se njen, ne toliko brz ali blagi pad.

Da li mislite da ta istraživanja predstavljaju realno stanje stvari?

Naravno, postoji kao prvo pitanje metodologije tih istraživanja, s obzirom na prisustvo mimikrije među ispitanicima. Ljudi se ne izjašnjavaju lako javno o onome što misle. Imali smo karakterističnu situaciju i u Americi da su se ljudi plašili da kažu da će glasati za Trampa, pa su ipak kasnije za njega glasali. Ima, dakle, i kod nas tog prikrivenog delovanja, da se jedno kaže a drugo radi. Ali, kada se radi o SNS-u, podrška zaista nije velika, to je 25 % od ukupnog biračkog tela. Fenomen „Vučić“ je nešto drugo, kako sam već rekao, on ima preko 50 posto podrške čitavog stanovništva. To je, naravno, u vezi sa fenomenom personalizacije ili personifikacije vlasti. Naši ljudi vole jake ličnosti u politici, naročito vođe. U društvu generalno preovladava autoritarizam, pa autoritarne ličnosti traže istog takvog čoveka i na čelu države, nekoga ko je u stanju da lupi šakom o sto i kaže šta treba uraditi. Stoga fenomen „Vučić“ ne treba posmatrati jednostrano, mora se uzeti u obzir i sociološka strana. Jak lider ne nastaje tek tako, on mora da ima neke sledbenike, mora da postoji jaka želja u društvu da se takav čovek uopšte pojavi i da traje.

Šta mislite o kandidaturi Ljubiše Prelatičevića – Belog i o podršci koju mu pružaju mladi ljudi?

Na kratke staze nije loše prodrmati malo političku scenu i na taj način, putem humora. Ali, na duže staze to nije rešenje. Ja tu vidim izraz toga da mladi nisu našli nekog kandidata, da nemaju pravu motivaciju da glasaju. Odavno su se razočarali, jer politika ne razmišlja o njima. Mi smo prva zemlja po takozvanom odlivu mozgova, od 2012. otkad je vladajuća koalicija došla na vlast, konstantno se povećava broj mladih ljudi koji napušta ovu zemlju. Mladi koji su ovde, nisu motivisani da se uopšte bave politikom. Pritom, ne može se opravdati to da mladi ne izlaze na izbore, na primer zbog lošeg vremena. Nasuprot tome, imamo disciplinovane glasače vladajuće koalicije. To su uglavnom ljudi starije dobi, koji od ranih jutarnjih sati strpljivo čekaju u redu da glasaju za svog kandidata. Oni to ne shvataju samo kao dužnost, kao obavezu, oni se raduju danu glasanja. U principu, svi bi trebalo da se radujemo tom danu, jer se time potvrđujemo kao politički subjekti, kao građani. Mladi uopšte nemaju takvo mišljenje. A po mom sudu, nemoralno je da kasnije kritikujete vlast i budete nezadovoljni svojim položajem, a da prethodno niste uradili makar to. Makar to, jednom u četiri godine – da budete slobodni, da birate.

Kao razlog da ne glasaju, mladi ljudi često navode „Pa nemamo za koga da glasamo“, kako to komentarišete?

Pa nije tačno, barem sada je ponuda kandidata poprilična. Moguće je i drugačije politički postupati tj. raditi, postoje i tzv. beli listići, ili nevažeći listići. Zamislite da 60 odsto mladih izađe da glasa i da, recimo, poništi svoje listiće, to bi bio veoma jak signal za aktuelnu vlast. Najgora opcija je ne izaći, i na taj način dozvoliti nekom da upravlja vama sa sve manjim i manjim brojem glasova. To se upravo dešava sa vladajućim strankama danas. Po nekim procenama, svega 10 posto mladih izlazi na izbore, nasuprot 94 posto penzionera, pa vi vidite koliko je ravnopravna „bitka“ između njih.

Šta mislite, da li će izbori 2. aprila promeniti nešto, šta oni znače za narod?

Ne, ne verujem da narod očekuje neku bitnu promenu. U društvu postoji jedan temeljni osećaj nesigurnosti, pa se birači pre svega opredeljuju na osnovu toga koji kandidat im uliva kakvu-takvu sigurnost, a ja dodajem tome i kakve-takve penzije, ma kolike bile, samo da su redovne. Nikakva promena se ovde ne očekuje, a oni koji očekuju promene, smatram, nemaju šanse, makar u prvom krugu, a videćemo šta će biti u drugom krugu, ako ga uopšte bude. Tačno je, neki traže promene, ali nema dovoljno ljudi koji će izaći na izbore da podrže promene. Pobediće oni koji zapravo ne žele da se bilo šta promeni, ali ne zato što misle da je situacija u društvu sjajna, već zato što im je nametnut osećaj nesigurnosti, i to je ključna stvar. Sada se pred njih postavlja dilema – birati čoveka koji im uliva osećaj sigurnosti, ili otići u neku „sivu zonu“ gde naprosto ne znate šta će da se desi. Tu sivu zonu predstavljaju (naravno, nenameravano) kandidati koji najavljuju promene, i tu se javlja problem.

Kakve su vaše prognoze kada govorimo o izborima?

Ako računamo da su tačna recentna istraživanja, najverovatnije će Vučić biti sledeći predsednik Srbije. E sada, šta će to da znači za njega, a i za ukupnu političku situaciju, to je krajnje problematično. Ovde se radi o jednom jakom kandidatu koji je relativno mlad političar. U slučaju da pobedi na predsedničkim izborima, on bi zauzeo jednu funkciju koja ima uglavnom neke protokolarne ingerencije, pa bi njegova vlast bila potpuno neformalna. Drugačije, Vučić će vladati na osnovu privrženosti svojih sledbenika, a ne na osnovu nekih stvarnih poluga vlasti. Zbog prisutnog fenomena personalizacije vlasti, vlast u Srbiji je uvek tamo gde je najjači čovek u državi, što je najčešće najjači čovek u vladajućoj partiji. I u vreme Miloševića se vlast pomerala, uvek je bila tamo gde je fizički bio on. U slučaju da Vućić dobije izbore, verovatno će sva vlast biti skoncentrisana u rukama predsednika Srbije. Ali, ponavljam, ovde se radi o neformalnoj moći, a ne o političkoj vlasti koja predstavlja institucionalizovanu moć. Ovde ćemo stoga imati onoga ko poseduje isključivo neformalnu moć, a to je harizmatski lider – čija moć može da traje samo onoliko koliko traje bespogovorna podrška njegovih sledbenika. Kada ta podrška počne da jenjava, a harizmatski vođa više nema institucionalne poluge vlasti – ulazi se u novi krug neizvesnosti, i to je ono što smatram problematičnim.

Dijana Vasić