[dropcap color=“#DD3333″ type=“square“]g[/dropcap]rađanin: Igor Aćimović
Zorica Miladinović, novinarka lista „Danas“, govori o stanju medija u Srbiji, o profesiji novinarstva, komentariše kult ličnosti Aleksandra Vučića i sličnostima sa Borisom Tadićem i Slobodanom Miloševićem…. Razgovor ipak počinjemo „pitanjem iz školske klupe“:
Kakvo je stanje u medijskom sistemu trenutno u Srbiji?
Lično sam prilično nezadovoljna. Mediji u Srbiji nisu dovoljno profesionalni, ni nezavisni, ni slobodni. Jedan od osnovnih razloga je što su siromašni, a bez ekonomske slobode teško je ostvariti bilo koju drugu vrstu slobode
U čemu vidite cilj novinarstva?
Ovo je 3. milenijum. Vek Vikiliksa. Era slobodnog protoka informacija svih vrsta. U takvoj informatičkoj revoluciji mediji imaju izuzetno važnu ulogu. Njihova osnovna uloga je da sve informacije od javnog značaja, kao i druge važne informacije stignu do građana. One su potrebne svakom čoveku jer svaki čovek ima suštinsku potrebu da bude informisan.Dakle, krajnje iskreno verujem da su mediji servis građana, a informacija jedna od najvažnijih „roba“ za kojom ljudi imaju nasušnu potrebu.
Da li je to jedini razlog?
Čini mi se da je većina medija, pogotovu onih najgledanijih i najkomercijalnijih, kakav je recimo „Pink“, pod kontrolom vlasti. Malo je medija koji imaju kritičku distancu u odnosu na vlast, što je krajnje neophodno. Takva situacija me podseća na 90te, kada su mediji takođe bili siromašni i pod kontrolom vlasti. Jedna od značajnijih razlika u odnosu na taj period je što je profesionalni sunovrat tada bio veći i teži, pošto se većina medija bavila ratno-huškačkom propagandom, a ona je za rezultat imala i gubitak života i limene sanduke. Danas mediji ne propagiraju rat, ali u značajnoj meri propagiraju naše „mudro“ državno rukovodstvo.
Moja sagovornica je želela da istaknem da je sledeća rečenica šala, što ovom prilikom i radim, problem je samo u tome što ta šala izvanredno opisuje stanje u državi. Procenite sami
Kad bi neko sa Marsa došao da vidi državno i društveno uređenje naše male zemlje, mislio bi da ovde postoji samo jedna institucija, koja se zove Aleksandar Vučić, i da se ona bavi svim značajnim državnim i društvenim poslovima. Jer, svedoci smo da aktuelni premijer Srbije vodi spoljnu i unutrašnju politiku, ekonomsku politiku, bavi se reformama, dovodi investitore, suzbija organizovani kriminalc, bori se protiv korupcije, spasava ljude i decu iz poplava….
Da li je premijer baš sasvim sam u tome?
Ne. U svemu tome priično zdušno mu pomažu mediji, koji na taj način učestvuju u nečemu što se zove „stvaranje kulta ličnosti“. Sličan kult ličnosti smo imali 90ih, mislim na Slobodana Miloševića, a u dobroj meri i posle 2000te, u slučaju Borisa Tadića. Mislim da je krajnje vreme, ali zaista krajnje vreme, da mediji izađu iz te priče, i da prestanu da veruju da im je jedan od društvenih zadataka da podržavaju vlast ili „Vođu“. Skoro da je poslednji trenutak da gradimo institucije i da postanemo ozbiljna pravna država. Prilično je porazno, pa i apsurdno što se čini da trenutno najkritičniji odnos prema vlasti imaju zabavne emisije. A na njihovom kraju stoji poruka da je jedina svrha tih emisija zabava, što dovodi do zaključka da je i najoštrija kritika vlasti svedena na zabavu.
Kad je novinarstvo izgubilo smisao i ko su odgovorni?
Ne mislim da je novinarstvo izgubilo smisao, samo je situacija veoma loša. Najlakše bi bilo da kažemo „Kriva je vlast“, ali ja mislim da je uvek najbolje krenuti iz sopstvenog dvorišta. Najveću krivicu snose mediji i novinari koji su pristali na mnoge stvari koje ne idu uz ovu profesiju. Nema ozbiljne esnafske borbe za bolje uslove rada, a oni su često na ivici očaja. Nema borbe za profesionalizam i oštrog suprostavljanja svakoj vrsti cenzure i autocenzure, niti ima dovoljno solidarnosti među medijima i novinarima. Možda bi u tom smislu mogli da naučimo nešto od advokata.
Zorica se osvrnula i na stanje medija u Nišu
Pouzdano znam da se na nekim privatnim medijima u Nišu, kompletan televizijski prilog, od izlaska na teren do emitovanja, plaća 180 dinara (!?) Od ljudi koji zbog egzistencije pristaju na takav „cenovnik“ ne možete očekivati iole energičniju borbu za ozbiljan profesionalizam i nezavisnost. Ipak ima izuzetaka, i meni lično oni daju nadu da tu nešto može da se promeni. Sloboda, nezavisnost, integritet i dostojanstvo moraju da se izbore. Niko nam ih neće dati na poslužavniku. Drago mi je da vidim da ima kolega, pa makar bili i pojedinci, koji su spremni za takvu borbu.
Da li je neko na vas vršio pritisak?
Bilo je pritiska koji su se svodili na pretnje, upozorenja, telefonske pozive. Devedesetih je bilo i informativnih razgovora u policiji, izbacivanja iz prostorija dopisništva, hapšenje kolportera koji su prodavali „Našu borbu“. Ali najiskrenije, sve to doživljavam kao deo posla koji radim. Ja nisam prodavačica u dragstoru, uz dužno poštovanje prema toj profesiji. Ako ste se već odlučili za novinarstvo, morate da budete spremni da neki „važni ljudi“ ne budu zadovoljni načinom na koji radite. Na novinaru je da ne dozvoli pritiske, a lično verujem da mora da reaguje i kada ga „popreko pogledaju“. Jedini nalog koji uvek i stalno mora da poštuje su pravila profesije. Da li će to nekome da se sviđa ili ne, ne sme da bude novinarski problem, već problem nekih drugih ljudi.