Ipak ima nade – Odavno mi se nije desilo da neki politički govor probudi u meni emocije

Od svog punoletstva pa naovamo, izlazila sam na sve izbore, išla na sve mitinge, konvencije, konferencije, učestvovala u protestima, privođena sam. Uvek sam bila ponosna na sve promene kojima sam doprinela – ispunjavanjem svoje građanske dužnosti na biralištu, a naročito na one u čijem sam stvaranju neposredno učestvovala, na ulici.

Ne znam ni sama kolikom sam broju političkih skupova prisustvovala, pa sam odlučila da odem i sada… Priznajem da nisam bila baš optimistična, čovek se nije aktivno bavio politikom, pravnik je, bavio se, iz mog ugla gledano, humanim poslom. Pitala sam se koliko će energije on imati u svom nastupu, hoće li me dotaći neka njegova reč.

Prvo što me osvojilo jeste to što sam ga videla da sedi u publici! Kakav čovek, pomislila sam! Onda je u jednom trenutku krenuo ka govornici, dostojanstveno, pristojno, delovao je nestvarno. Krenuo je i govor… Odavno mi se nije desilo da neki politički govor probudi u meni emocije.

Uvidela sam da ipak ima nade i oči su mi zasuzile, i onda sam shvatila da to i nije bio politički govor, već ljudski, iz srca, govor čoveka koji veruje u svaku svoju reč! Govor čoveka koji neće meriti značaj ljudi po političkoj pripadnosti, koji će moći da vrati čast instituciji predsednika, koji će svojom smirenošću i otmenošću predstavljati naš narod.

Po završenoj konvenciji je smireno stajao i slikao se sa građanima, on – jedan i jedini, doskorašnji, ali i budući zaštitnik građana – moj predsednik. Predsednik na koga ću sigurno biti ponosna.