Nije baš tako lako pisati o Dušanu Mitiću Caru – jednom od prvih fotoreportera koji je objektivom beležio Niš. Pre neki dan otvorena je izložba „75 trenova“ u Sinagogi gde će postavka pozorišnih fotografija trajati do 25. marta. Vredi je pogledati jer svet iz Carevog ugla je uvek drugačiji od ostalih. „Edmund Kin“, „Ukroćena goropad“ i mnogi drugi trenuci zabeleženi su njegovim objektivom, a povodom 130 godina postojanja Narodnog pozorišta. Tu su izloženi i kostimi u Sinagogi.
Uvek kad kuvam pasulj, on mi prođe kroz glavu jer o načinima spravljanja ovog gurmanluka mogli bi satima da pričamo. „Visinske pripreme“ u nekadašnjoj kafani „Zlatibor“(Voždova ulica) dok je radio u Narodnim novinama… Volim te priče, dogodovštine i njegove rečenice o poznanstvu s mojim pokojnim ocem Tomislavom ili pa to što me on jedini na svetu zove Mrako.
Znajući da retko daje da se slika, ili (ne daj bože) da da nekome izjavu i sam se nisam usudio da mu je tražim, ali sam na jedno ponosan. Na par slika koje sam ga tajno slikao na terenu, kad se žestoko trudi da uhvati grimasu, emociju… Taj divni „namćor“ meka srca.
O D. M. Caru pisao je Goran Stanković, urednik u Niškom kulturnom centru koji je mnogo toga rekao:
Rođen 1953. da bi fotografisao. Ne slika svadbe i ispraćaje. Preferira life/magnum fotografiju. Neoženjen. Politički neopredeljen. Pije rakije bez vode. Slaže se sa Robertom Kapom da je samo objavljena fotografija završena fotografija. Voli crno-belu, jedva podnosi kolor fotografiju. Radi za različite tiražne novine. Protiv svoje volje objavio crno-belu knjigu rok fotografija “Knjiga ritma” 1991. godine, zatim preterano luksuznu fotomonografiju “Niš – grad na snovima” 1995, te bibliofilsku knjigu “Knjiga bede”, u pedeset i jednom primerku, 2001. godine. O izložbama i objavljenim fotografijama baš i nema evidenciju. Zato čuva sve negative koje je ikada snimio.“
I da ponovimo ono što on ume da kaže dok se kuca „nek je u zdravlje o čemu se radi“, pa još mnogo izložba bilo…
M.Smiljković