Objavljeno: sreda, 5. mart 2014.

Kako da izdate knjigu

[dropcap color=“#DD3333″ type=“square“]g[/dropcap]rađanin: Jovana Bajagić

sajamOvih su dana na severu i jugu sajmovi knjiga. Ovih je dana jedan izdavač rekao grupi mladih pesnika da objavljuje i koještarije da bi održao preduzeće.

Kao čitalac sam tužna, jer ovih dana književnost se ponovo bori za život.

Prosečnom čitaocu prilikom posete štandovima treba natprosečni vid da bi među jajima na deset, pedeset i sto načina našao knjigu.

Ne tražim dlaku u jajetu, više izgleda tražim iglu u plastu sena. Brine me 50 nijansi sive na 50 mesta. Ježi me broj knjiga o samopomoći u stilu kako najuspešnije oprati zube petkom.

Boli me opis volumiziranih tunika koje liče na uvod u loš porno film.

sajam knjiga2Pomislim da je bombardovanje glupostima gore od onog devedesetih. A književnost sve to mora da iznese na jednim, svojim leđima. Da je knjiga naš najbolji drug mnogi nisu pročitali. Na grbači joj paraziti.

Dok pročitam jednu knjigu koja rađa glas i upućuje na bolje i korisnije, već je naštampano šesto izdanje autobiografije razbludne spisateljice.

Priznajem, kultura treba da bude škola različitosti, ali mi nije jasno kako su nam čak i autobiografije neinspirativne i banalne. Pet istih autobiografija, pet autorki. One od tri knjige, akademici, hrane nejaku čeljad Beluga kavijarom, napoje penušavim šampanjcem i šalju na škole u inostranstvo gde im se dete, koje, uz manje napore bez greške broji do deset, udomilo.

Sa druge strane granice književnik grca u blatu i dugovima, još uvek se ponosno držeći. Ako svi pišu, ko će onda i čitati? Ko nije hteo  da kopa, a umesto u knjizi, spas je video u olovci, trebalo je da prvo njome upiše svoje ime na članskoj kartici u bilioteci.

Pitam, da li čitamo i zašto ne čitamo?

Na podneblju gde se godišnje štampa oko 12 000 naslova čita se malo. Piše se usput. Tu su knjige koje se čitaju u jednom dahu. Nestaju one koje ostavljaju bez daha. Bestseleri postaju pošast za kvalitet. Književnici se dele na nagrađene i nagrđene. Čitanje u autobusu je cirkuska atrakcija. Skoro polovina građana Srbije godišnje ne pročita knjigu. Roditelji ne čitaju deci pred spavanje, đaci beže od lektire. Kažemo, nemamo novca, zaboravljajući da je lep osećaj pozajmiti dobru knjigu od još boljeg prijatelja. Kažemo, nemamo vremena, zaboravljajući da onoliko koliko se knjizi posvetimo toliko će nam ona i dati.

Tako se izdaje knjiga. I svako od nas je, na neki način, njen izdajnik. Bilo kao njen čitalac ili pisac.

Imamo mnogo ćelija. Popunili smo kapacitete samo zatvorskih. Reanimatori književnosti pokušavaju. Trude se da decu ne posade ispred televizora i čekaju da iz njih nikne čovek. Trude se da poklanjaju, preporučuju i pozajmljuju. Drago mi je što ih  ima među Nišlijama.

???????????Gde je među tim jajima ono iz koga će se izleći pile ? Pred vama. Možda ste dozvolili da vam na knjige padne previše prašine. Možda niste skoro poklonili knjigu, pa čak i polovnu iz Obrenovićeve.

Možda joj dugo niste dali šansu da vas oplemeni.

Ako umesto što jedni druge, kroz šake propustimo knjige, nećemo morati da tražimo da nam drugi gledaju kroz prste. Vremenom ćemo bolje čitati između redova. O ljudima da i ne govorim.

Vaš komentar: