[dropcap color=“#DD3333″ type=“square“]g[/dropcap]rađanka: Jelena Višnjić
Dekan Medicinskog fakulteta u Nišu poželeo je radnicima fakulteta srećnu Novu godinu i božićne praznike na zvaničnom sajtu fakulteta. Malo licemerno, rekla bih, jer nas, radnike, oslovljava sa „poštovani“ a studente sa „dragi“.
Prisećajući se događaja od pre samo par meseci, kada je dekan, i zbog jednih i drugih, zvao interventnu policiju, kao i strahovlade koju je uveo na fakultet, ne bi se reklo da dekan poštuje svoje radnike, niti da su mu studenti dragi.
Opet, ne tako davno, na najvišoj instanci fakulteta – Savetu, gradonačelnik Niša je, uz dekanovo odobrenje, izbacio par profesora i predsednika Saveza studenata, proglasivši sednicu Saveta tajnom, iako su prema najvišem aktu fakulteta – Statutu, sednice javne.
Na toj, tajnoj sednici, uz tumačenja eksternih članova Saveta (onih koje nije fakultet izabrao za članove Saveta, već postavljenih politički), na isti način za koji je sud već doneo konačnu odluku da je nezakonit, vraćen je i smenjen sa mesta prodekana profesor koji je i podneo žalbu sudu.
Smešno, pomislio bi čovek, da intelektualci ne znaju šta znači konačna odluka suda i njeno nepoštovanje.
Smešno i jeste, ali samo ako zaboravimo na činjenicu da glavnu reč u Savetu vode gradonačelnik Niša i ostali „postavljeni“ političari.
Pa ko to upravlja Medicinskim fakultetom, koji beše ima autonomiju? Na sednici Nastavno – naučnog veća, održanoj 27.8.2013. godine, kada se povela polemika oko hapšenja mog oca – Milana Višnjića, dekan je izjavio da na njega i predsednika Saveta vrše pritisak važne institucije grada.
[AUDIO] DEKAN ILIĆ O PRITISKU KOJI TRPI ‘OD NEKIH VAŽNIH INSTITUCIJA GRADA’
Tokom polemike, dekan se „ispravio“ i rekao da zapravo SUP vrši pritisak, da bi na kraju rekao da niko ne vrši pritisak.
A ko to zaista upravlja fakultetom, da se zaključiti i bez reči dekana.
Umalo da zaboravim na još jednu od glavnih figura koje „vedre i oblače“ na fakultetu, šefa tehničke službe(!) koga su studenti, zbog izmišljotine da ga je tukao moj brat, Aleksandar Višnjić, i udario ga u bubreg, nazvali „gospodin Bubreg“.
Zamolila bih, ovim putem, javno, pomenutog gospodina, da me ne prati kada me sledeći put sretne na fakultetu i ne ulazi u prostoriju gde i ja, ne bi li video šta ja to predajem arhivi, jer mene neće moći da isprovocira.
A i bilo bi malo neukusno da izmisli novu laž kako sam ga i ja tukla, jer ipak sam ja žensko.