Objavljeno: petak, 10. januar 2014.

Ko već nije Jevropejac, neće ni da bude

[dropcap color=“#DD3333″ type=“square“]g[/dropcap]rađanin: Milan Strongman Jovanović

strongmenSve i da ne pratim dešavanja putem malih prijemnika TV ekrana a pratim, sve i da ne čitam novine a, Boga mi, čitam, pa čak i da se ne družim ni sa kim a puno se družim, za demaklov mač ponovnog uvođenja viza bih saznao, ako ni od kuda drugde, barem od svojih klinaca. Uveliko se šuška da će se zemljama Zapadnog Balkana uvesti vize jer ima previše azilanata…

Lažnih azilanata.

Setite se od kad su nam ukinute vize, onomad, došlo je do buđenja Srbalja iz više decenijskog sna i odlazak u Jevropu.

Tržni centri, muzeji, bioskopi i kazina držte se dobro stižu Srbi, potorošačka velesila.

Tada je izgledalo da će Srbija da opusti i svi će da se presele u zemje zbog kojih je izmišljen euro.

Svi, svi, svi pa će kancelarija za dijasporu, koje vodi istoimena stranka, da postane nadležno za sve nas. Ova ostala vladina tela i ministarstva mogu samo kolektivno da ugase svetlo u matici Srbiji jer će svi da budu u dijaspori. Ali nije bilo baš tako. Neki su putovali i otputovali a neki smo si ostali kući.

I šta sad mi da radimo koji ne otuputovasmo kad nam uvedu vizu?

Ne brinite se, jeste ponižavajuće ako nam ponovo uvedu vize ali nije kraj sveta. Objasniću.

pasosi2Srbi su, u suštini, skloni romantičnom gledanju na stvari. Sećam se da su me u školi učili da smo mi vredan i marljiv narod, da je Smederevo najveća železara u Evropi i da imamo najveći hidrienergetski potencijal na svetu (jebeš Amazon i ostale potoke). No sad smo odrasli pa da malo rasčlanimo navedene bajke.

Hajde malo da se igramo i probamo da razjasnimo, play by play, šta se desilo sa ukudanjem viza.

Ok. Ono što je svima jasno je da možemo da putujemo… Još neko vreme. To je lepo.

Ali ko?

Većina ljudi koji su imali finansija da putuju su putovali i ranije. Nalazili su razne varijante da dobiju vizu. A ovi koji nemamo para po svojoj prilici ukidanje viza im neće mnogo pomoći. Prazan frižider i mobilni telefon bez kredita nisu baš dobar zalet za daleke pute, điha điha sve četiri krute.

Čini mi se da osim konvertibilnog eura za većinu nas važi i još jedna deviza „Neki će da putuju, a neki nemamo para da putujemo“.

Pada mi na pamet knjiga u kojoj je viđeni publicista strpljivo beležio razgovore kojima je prisustvovao po Njujorku, kao prolaznik ili putnik namernik na ulici, u bakalnici ili metrou. I to je odslikavalo život Velike Jabuke.

asylumdontunionteeRazgovore koje čujem, a ne prisluškujem, ukazuju da će sada mnogi da pohrle za Beč, Pariz i Minhen.

Kako ja vidim i razumem, ono malo izuzetno opravnih proletera koji su čvrsto rešeni da, pre nego nam ponovo uvedu vize, neizostavno odu na rad „preko“ čeka sledeći scenario.

Za posao sa radnom dozvolom potrebna je procedura koja ne oseća viznoi režim i nedostatak istog jer nismo članica EU. Ako mali Milan ima diplomu i želi da radi u Portugalu, nađe firmu preko neta, pošalje svoj CV, oni se zainteresuju, pomognu mu oko papira, … To je u jotu isto kao što je i bilo zadnjih godina, od kada su nam uvedene ničim izazvane sankcije. Jedino mama i tata mogu lakše da dođu na ispomoć oko čuvanja dece i da pomognu oko prolećnog krečenja stana.

Drugu grupu predstavljaju optimisti koji bi otišli kod rođaka ili prijatelja koji živi na periferiji nekog višemilionskog naselja na čijom gradskom kućom se viori plava zastava sa žutim zvezdicma poređanim u krug, u nadi da će da se zaposle kao službenici Rajh Tauzent banke. Dakle autobuska karta i pravac u Beč kod najboljeg druga od pašenoga ili druga iz vojske koji se snašao.

Čovek jedva čeka da dođem. Sve sređeno samo da se pojavim. Ni pare ni garderoba mi ne trebaju. Tamo to dele na ulici. Lepa je ideja ali pogrešna. Kolegi iz Beča je verovatno puno kofer „drugara“ iz mladosti koji mu se uvaljuju na gajbu, jedu njegovu hranu, teraju ga da izlazi i troši mukom zarađene ojre i povrh svega očekuju da im nađe posao. Naći posao omladincu iz Srbije, koji ne priča ni jedan jezik, nikad nije bio u inostranstvu, bez škole je i što je najvažnije bez papira odavno nije u opšte lako. Kriza zaposlenja potresa i truli zapad.

GP16534045-2251146Čak i ako negde, negde, negde ima i neki posao za nekog ilegalnog imigranta to sigurno neće biti posao snova.

Mali Milan će raditi 14 sati za platu koja je 40 posto manja od najmanje moguće, jer zapadnjak ne zapošljava malog Milana zato što je lep i pametan, već samo zato što je jeftin i što može stalno da ga drži u večitom straha da ga prijavi policiji.

Da ne spominjem jeftinu sobu koju deli sa trojicom ilegalnih kolega da bi smanjio troškove i što postoji velika verovatnoća da su dva od tri cimera ekolozi amateri i da bi smanjili ozonske rupe štede vodu ne kupajući se baš svake subote i ne koriste dezodorans.

Dobra stvar je što je ilegalni posao obično na drugom kraju grada pa mali Milan može na tenane da gleda zapad… kroz prozor metroa prateći fabulu na podzemnim bilbordovima.

Treća grupa je postulat kontroverznog bavljenja biznisom i čine je šaneri, valeri, dileri, skake, cimeri, teniseri i ostali polaznici večernje škole „znaš ti ko sam ja“ u Padinskoj Skeli. Nakon godina ilegalnog prelaska granice koristeći pasoše duševnoh bolesnika iz Češke ili umrlih na rođenju Slovenaca, sada su u prilici da se sa našim pasošem sami prijave inostranoj policiji sopstvenim imenom i prezimenom uz uredne otiske prstiju. Ako se desi nešto nepredviđeno, neka nezgoda na poslu ili bilo kakav peh, država Srbija je preuzela obavezu da sarađuje oko poslovne dokumentacije, prevoza i oporavka dotičnih privatnih preduzetnika koji ne plaćaju porez.

amnestyU četvrtu grupu bih svrstao turiste, sportiste, umetnike i ljude koji idu na lečenje u zapadno inozemstvo. Da. Njima je bolje, lakše i brže da odu negde da nešto, bez da čekaju redove pred konzulatima zemalja u kojima po kazni rade nezadovoljni nato plaćenici i plaćenice koji iz čistog zadovoljstva i osećaja nadmoći zajebavaju narod.

Sve u svemu za sve one koji se tresu oko ponovnog uvođenja viza i koji se lome da se na brzinu ipak otisnu trbuhom za kruhom, moram da ponovim da sletanjem na aerodrom Šarl de Gil, izlaskom iz autobusa na autobuskoj stanici u Minhenu nisu rešili sve svoje probleme. Naprotiv.

Tek su u problemu.

Treba se privaliti nekom na gajbi, pa igrati defanzivno sa to malo novca u šteku, pa čuvena igra tražimposao-našaosamposao-optustilime,…

I naravno kad se na skajpu čuju sa ortacima iz kraja kojima keva oprala trenerke baš to jutro kad su polazili na put:

„Brate znači blago tebi.“ „Brate ladno u Švecku, ali standard“, „Brate, znači blago tebi. Ti znaš zašto živiš. Da te zamolim da mi pošalješ neku trenerku… Sniženje… Ovo, ono…“ „Ma zeza ovaj skajp, ništa te ne čujem.“

Da ne zaboravim još jednu grupu. To su oni „uspeo sam preko“ koji su bili skroz ilegalni i godinama nisu mogli da dođu kod keve na sarmu a da ne izgube „status“gastarbajtera. Verujem da će solidan broj njh nakon par odlazaka zapad-istok početi da sumnja u opravdanost prekomernog uživanja u „šveckom“ standardu i vrati se u svoju Borču, Ovču ili Pukovac, da predahnu od lagodnog život sa cimerima. Zbunjuje ih osećaj kada ih neko, nakon mnogo godina uživanja na zapadu, časti kafom, samo zato što mu je milo da ga vidi.

Kažu ko nije lep do dvadesete, pametan do tridesete, bogat do četrdesete male su šanse da će ikada da bude lep, pametan i/ili bogat. Dodao bih i „ko nije Jevropejac do desete godine male su mu šanse da to naknadno postane“.

Vaš komentar:


Nišville 2017