[dropcap color=“#DD3333″ type=“square“]g[/dropcap]rađanin: Stefan Marković
I posle više od deset dana, koliko je prošlo od svirepog ubistva Vuka Stojiljkovića, gorčina, užas, neverica i strah ne jenjavaju kod ljudi.
Ovaj zločin, pored brutalnosti, biće upamćen i po tome što je “isterao” letargične, pomirene sa sudbinom Nišlije na ulice, nateravši ih da se pokrenu i protestvujući zatraže pravdu.
Međutim, postoji nešto što se sve vreme provlači sasvim sporadično i neposredno kroz komentare što na ulicama, što po kafićima uz produženi s mlekom, što po raznim internet portalima, a to je potreba da se bude sudija i dželat.
Na prvi pogled komentari tipa “Ubiti ubicu”, “Obesiti Dimitrija na sred Trga” i slični, deluju benigno, ako se uzme u obzir revolt i bes prouzrokovani ovim strahotnim činom. Ipak, cela ta gungula poprima poprilično velike razmere, pa bi trebalo da se zapitamo da li su svi ti koji uzvikuju takve parole, zbilja u stanju da ubiju ubicu.
Ako jesu, onda ni po čemu nisu bolji od Dimitrija, ako je on zaista takav, niti od bilo kog drugog nasilnika. Ako, pak, nisu, onda su prokleti lažovi, što ponovo predstavlja problem, jer tim svojim dizanjem buke pravdaju podizanje na gotovs ‘ladnih, mlakih i vrelih oružja svih onih koji jesu u stanju da tako nešto učine.
Čak bih donekle i razumeo hegelovski stav o recirpočnosti (ne)dela kao jedinu moguću pravu kaznu za počinioca, da “zub za zub” i “nož za nož” usklikuju Vukovi bližnji, no, problem čuči u tome što su zagovornici odmazde, persone koje nemaju ama baš nikakve veze ni sa žrtvom ni sa ubicom. Bojim se da mnogi pod izgovorom da su žedni pravde, žele da utole žeđ za krvlju.
Da li bi pravda bila zadovoljena kada bi Dimitrije ili bilo koji drugi ubica bio mrtav? Naravno da ne bi.
Da li bi Vukovoj porodici bilo lakše? Opet negativni odgovor.
Zabrinuo me je, čak i zaprepastio nedavno objavljeni tekst na našem portalu, čija autorka opravdava javno spaljivanje lopova u Indiji.
Pretpostavljam da se šali u vezi sa tim. Pre svega, Indija, i pored sve surovosti zakona, jedna je od država sa najvišom stopom kriminalnih aktivnosti, tako da ne vidim kako se time rešava problem, niti po kom osnovu se može uzeti kao dobar primer. Jedino ako neko vidi zabavu u gledanju ljudi koje proždire plamen; što se mene tiče, to nije moja šolja čaja. Sa druge strane, Norveška je jedna od “najmirnijih” država, a maksimalna zatvorska kazna traje dvadesetjednu godinu, što je daleko blaže od naših četrdeset godina.
Verujem da je negde u svoj svojoj izopačenosti i Dimitrije imao u glavi da izvršava pravdu, pa su svi oni koji misle da jedino mač na mač izravnjava tasove vage isti kao on; zar onaj ko ubije dvadesetogodišnjeg ubicu dvadesetogodišnjaka, po definiciji ne postaje i sam ubica dvadesetogodišnjaka. Ne trebe se vaši tako što se po glavi prospu larve insekata koji se hrane vašima.
Dakle, TVRDIM, da se nasilje ne sprečava giljotinom, već vaspitanjem; a mi smo pripadnici socijalno nevaspitanog naroda. To što javnost ima potrebu da nekoga kazni na najprimitivniji mogući način, govori mnogo o tome koliko smo zaista napredovali u evoluciji.
Treba se iskoreniti ubilička svest i nagon kod ljudi pre nego što dođe do potrebe za pravdom, a, pravda je tu tek da deluje na posledice.
Trebalo bi da znamo da se krv krvlju ne ispira.
Naposletku, ne izlazimo na ulice da bismo napadali, već da bismo odbranili zakon i da tako budemo bolji, svesniji i savesniji od zločinca.