[dropcap color=“#DD3333″ type=“square“]g[/dropcap]rađanka: Milica Vučković
Već neko vreme pratim jedan upadljiv Fejsbuk fenomen, a to je lajkovanje radi iskazivanja poltronizma.
Taj fenomen nije nastao pojavom Fejsbuka, ali je na Fejsbuku poprimio nove forme i dokumentovanije je jasan.
Do njega dolazi kada određena ličnost iz (kvazi) elitnog građanskog sloja (recimo, na nekoj direktorskoj funkciji ili od bilo kakvog privida javne važnosti) objavi nešto, a onda u rekordnom roku zadobije rekordni broj lajkova na to isto, ma o čemu da se radi.
Ne postavlja pitanje da li objava zaslužuje lajk, tako da ih dobijaju i one potpuno besmislene, čak i gnusne. Važno je KOME lajkuješ – kod svakog drugog reakcija bi izostala ili bila primerenija.
U početku sam mislila da su takvi lajkovi iznuđeni, da osoba lobira za njih, a onda mi se sama pomisao učinila nelogičnom: jer koliko god da je tačna činjenica da među velikanima postoji velika opsednutost svojim likom i delom, agresivnom samopromocijom, gramzivim samoisticanjem i neumerenim samohvaljenjem, ipak mislim da bi bilo previše da lajkovana osoba za svaki lajk svaku osobu pojedinačno iscimava, iako se nešto slično, samo realno, dešava u političkom svetu prilikom obezbeđivanja glasova.
Ako poltron nije dovoljno primećen samo lajkom kod dotične osobe, onda se prelazi na poltronske komentare koji se od komentara na profilima drugih osoba razlikuju po stepenu iskazivanja obožavanja, te preterivanjima koji izgledaju otprilike ovako:
Poltron: Lepi ste na ovoj slici.
“Velikan“ (samouvereno ali kulturno): Znam, hvala.
Poltron: Mnogo ste lepi, u Vama je sadržana sva lepota čovečanstva.
“Velikan“: Šta ćete, i to mi uspeva. 😉
Poltron: Nema na čemu. I drugi put. Jedva čekam da objavite još neku Vašu sliku. <3
“Velikan“: Uskoro, budite mi na profilu.
Poltron: Ja sam stalno na Vašem profilu, od Vas učim kako se diše.
“Velikan“ (zbrzava odgovor, jer ima još poltrona koji čekaju odgovor, a što više odgovara, to će više da “pulsira“ njegova stranica širom Fejsa): Hvala, poltronče. (Nadimak od nekog imena, prisni, da se stvori utisak da je prijateljstvo uspostavljeno, a samim tim i poltron misli da je postigao svoj cilj.)
Mislila sam da od ovakvih prepiski nema ničeg jadnijeg, a onda sam bila demantovana jednim, ovom prilikom samo malo izmenjenim primerom (gotovo da prepričavam, a ne karikiram, nažalost), koji pokazuje da se sa razvojem tehnologije usavršava i poltronizam.
Skupljač poltrona postavi sliku Ive Andrića. Za promenu (da ne bude priča samo o sebi), a igrajući na kartu sigurnog intelektualizma. Kod običnih smrtnika svi bi komentarisali lik i delo Ive Andrića. Ali kod ,,božanstva”’ bitnost Andrića zamenjuje se bitnošću osobe koja Andrića, navodno, čita i voli.
Vaška na vašku, lajk na lajk, komentar na komentar, i tu se razvije prilično zavidna poltronska atmosfera.
Poltron1: Svaka Vam čast za ovu sliku!
Poltron2: Stvarno, Vi se uvek setite pravih ljudi u pravo vreme. Što znači da ste i Vi prava osoba.
Poltron3: Nisam upoznao nikog svestranijeg od Vas. Pored svega što radite, Vi imate vremena i za našeg jedinog Nobelovca.
I tako dalje.
Čitam, pa ne verujem. U traženju razumevanja za makar jednu grupu ljudi, objašnjavam tu poltronsku navalicu igrom: ,,lajkači” su sigurno neki ljudi što vole da se sprdaju sa sujetomanijacima.
Ali nisu. To jesu pravi, pravcijati, čistokrvni poltroni.
Ipak smo mi narod koji voli da bude uz velike, da im se dodvorava dokle god su ti veliki na funkciji ili u žiži interesovanja. I koliko oni niže padaju, toliko u svojim JapaJa-tripovima ovi drugi više rastu.
A onda batalim sve to, postane mi mučno koliko i smešno.
Ne znam da li mi je više žao onoga ko živi toliko prazan život da ga ispunjava samo neka list-na-vetru karijera i kvantitet umesto kvaliteta pohvala, ko ide tako daleko da sve što nije dovoljno uvlakački biva odmah uklonjeno sa virtuelne promo stranice, jer se vrši neprekidna sterilizacija Ego-savršenstva.
Ili je tužnije što ljudi dozvoljavaju sebi da takvima hrane umišljaj, zanoseći se da bi im to moglo doneti nekakvog dobra.
Đole je moj drug
Ma iš’o sam s njim zajedno u školu, u istoj klupi smo sedeli
Ja mogu da odem kod Pere u kancelariju kad god hoćeš, mi smo prijatelji na Fejsu, svašta mogu da mu kažem
Zaista možeš, brate. Svaštariju poniznosti.
U oba slučaja, samo različito manifestovano, isto: nedostatak dostojanstva.
Još jedna tužna slika naše stvarnosti. Vreme Nušića na kubni. A bez Nušića da nas još jednom opiše. Nas, nepopravljive. Nas, kvarljivu robu.
Pa kada čitam tekstove koji opisuju neke druge Srbe, časnije i ponosnije, pred sobom i pred drugima, pitam se u kom su se dnk-lancu izgubili.
Ili je sve to oduvek bio samo mit.