Longplejka

[dropcap color=“#DD3333″ type=“square“]g[/dropcap]rađanin: Srđan Stojiljković
Nekada davno slušale su se ploče. Sada je to retka pojava. Ploče su bile pravo bogatstvo i mirisale su na sreću.
Svi tadašnji žurevi su bili obeleženi nekim važnim dasom sa naočarima za sunce koji je tiho sedeo u nekom ćošku, pio pivo, potpuno nezainteresovan za dešavanje na samom žuru, pomno je utiskivao svoje nervozne prste na omote ploča koje je spretno vrteo, birajući pravu. Uvek je birao pravu ploču. Nije bilo greške. Svi smo bili željni da čujemo svoje omiljene pesme ili neke nove moderne zvukove.

bulevar

Svakako sa predumišljajem, taj didžej ćošak je nekako uvek strateški bio na dobrom mestu. Obično je bio pozicioniran pored ulaznih vrata, na mestu gde je frekvencija gostiju bila najveća. I ta prividna nezainteresovanost je bila, u stvari, frajerska fora. Ništa bolje ne izazove interes devojaka od kul momka kome nije stalo. Uz to, opasno se razume u muziku. Njegov pogled, sakriven iza tamnih naočara šarao je po gošćama i nepogrešivo je birao princezu te večeri. Za sebe.
U svakom slučaju, ploče su bile glavna i neophodna fora.

Ja sam, uhvaćen u klopku drhtavog puberteta i aritmičnosti novog talasa, pasionirano skupljao ploče. Stalno sam kupovao nove i nove, dok ne bih iscrpeo pristigli kontigent, a onda sam i među nešto starijim pločama nalazio nešto za sebe.

To je bila stvar prestiža. I požude.

Sve sam mogao da vam dam. Osim ploča. To ni za živu glavu nisam pozajmljivao.
Moj drug iz škole N., takođe pasionirani sakupljač ploča, imao je slična pravila kao ja. Nikom nije davao svoje ploče. Bolje je poznavao muziku od mene. Za razliku od mene, on je naizust znao imena svih članova benda, koja im je ploča po redu, gde je snimana i slično. To ga je verovatno kvalifikovalo da često zauzima mesto didžeja na žurevima. Dobro, pomalo je imao i liderske sposobnosti. Uz to, bio je stalno namršten. Devojke vole tu frajersku nadrkanost. Nalik nedodirljivosti. Nešto kao nivo koji žele da pređu. Ja sam bio dovoljno otvoren i pun radosti, da nisam bio interesantan na takvom, kultnom nivou.

Njegov tata je često putovao u inostranstvo pa mu je osim moderne garderobe, donosio i originalne ploče. Skroz sveže. Njegova kolekcija je bila opasno dobra. Mogli ste da zamislite neku grupu, a on bi sav pun sebe, vadio ploču te grupe iz uredno poslaganih ploča. Vremenom, udaljili smo se jer je moja kolekcija ploča bila na nivou licencnih izdanja Jugotona, a njegova je bila grandiozna gomila dragocenih vinila.

Sa prezirom u očima je gledao na moju kolekciju, čudeći se: Pa ti nemaš ni jedan original! Stalno je to radio. Kao da nije znao i pre toga da nemam ni jednu ploču iz inostranstva.

Udaljili smo se, vremenom, a da smo zapravo obojica bili srećni zbog toga. Meni je smetala njegova superiornost, a njemu moja kolekcija ploča bez originala.
Svaku svoju ploču sam žigosao svojim inicijalima, ispisujući ih na unutrašnjoj strani omota. To je bila zaštita moje svojine. Nešto kao osiguranje. U pola noći sam znao koliko imam ploča, koliko domaćih izvođača, koliko stranih. Stalno sam ih dodirivao, premetao po rukama, peglao najlon u kom je počivala ploča, jer se zbog nestručnog rukovanja najlon nagužva u omotu. Brojao bih ploče kao da će broj narasti preko noći.

Ako ste ikada imali ploče razumećete kada kažem da mi se desila stvar koju ni svom najgorem neprijatelju ne bih poželeo. Nedostajala mi je ploča. I to ne bilo koja ploča!

Moja tada omiljena: Loš i mlad, grupe Bulevar.

Bio sam u stanju blagog šoka, a onda je umrlo nešto u meni. Brzo sam prebirao po pločama, ne bih li je pronašao, ali uzalud. Moja ploča je bila nestala.
Godinama sam osećao bol u grudima kad god bih se setio nestale ploče. Nije bilo moguće više nabaviti tu longplejku. Bila je moj komadić posebnosti, jer je retko ko u gradu imao tu ploču. To je bila jedina ploča koja je davala posebnost mojoj zbirci. Nikada se nisam oporavio od toga. Iako neshvatljivo, pomisao da mi neko oteo nešto moje, ubijala me. Verovatno je i moje nepoverenje prema ljudima nakon toga za nijansu poraslo.

Sve je nakon toga bilo drugačije u životu. Bilo je to kao moja inicijacija u realan i prljav svet.

Pre nekoliko dana, sreo sam mog bivšeg druga N. Mnogo se promenio. Ugojio se i oćelavio. Postao je jedan od vodećih političara u gradu. Moglo se naslutiti. Jedino me zbunjivalo da neko ko je toliko voleo novi talas, može da bude u vrhu stranke sa lažnim moralom i bezveznim stavovima.
Jebi ga. Bilo je sve što mi je rekao na moje čuđenje. Usta su mu bila nestvarna i razvučena, nalik žabljim. Njegove oči nisu imale sjaj. Nije bio više toliko nadrkan. Pritvorno se kezio levo i desno, pozdravljajući svoje birače.

Začudo, pozvao me u svoj stan. Dobio je želju da upoznam njegovu ženu i sina. Radovaće se kada me budu videli, kaže, iako me ne poznaju. Ta, ja sam njegov drug iz detinjstva.

Bivši, pomislio sam, ali sam pristao. Žena i sin su nasdočekali sa malom dozom gađenja, gotovo nas ne primetivši. Ušli smo u njegovu, kako je kazao, radnu sobu. Bila je impresivna. Masivni sto od hrastovine ili tako nečeg, sa stonom lampom sa pravougaonim zelenim staklom. Slike. Žena i on. Sin i on. Predsednik i on.Čitav jedan zid je bio u policama od tamnog drveta sa hiljadama knjiga. Nikada nisam video toliko knjiga na jednom mestu.

Pošto je razgrnuo teške zavese sa prozora, važno me je pogledao i gotovo neprimetno namignuo. Pokazao mi je svojim debelim prstom ka zidu gde su uredno bile poređane stotine gramofonskih ploča. Iako sam davno prestao da kupujem ploče, prizor me ostavio bez reči.
Rekao mi je da slobodno razgledam dok nam skuva kafu i sipa neki viskić.

Pošto sam ostao sam u njegovoj radnoj sobi, zagnjurio sam u te gomile ploča. Sve je bilo poređano po nekom logičnom redu. U odeljku gde je pisalo domaće, sa znatiželjom sam listao ploče, prisećajući se zaboravljenih bendova. A onda sam video omot na kome je bila devojka sa plavom natapiranom kosom, oslonjena dlanovima na kolena. Bulevar!

Loš i mlad.
Izvadio sam ploču iz omota. Srce mi je divlje tuklo. Zavirio sam u unutrašnjost omota i video sam izbledele inicijale SS.
Možda ne postoji vremenska mašina, ali postoji mašina koja je moju sadašnju bol, prekrila patinom, uvukla je u moje sećanje i na trenutak je pretvorila u bol razočaranog osamnaestogodišnjaka. Samo sam desnom rukom prekrio usne. Neki neobičan zvuk je izašao iz mene i osetio sam blago gušenje. Vratio sam ploču na mesto odakle sam je uzeo.

Sreo sam mog starog bivšeg druga na vratima sa poslužavnikom, spremnog da cvrkućemo o nekim dobrim starim vremenima. Samo sam izašao.
Utešno je i gorko pronaći izgubljenu longplejku.

Pošto sam izašao na ulicu, osetio sam se oslobođenim. Udahnuo sam punim plućima, čisto, kao posle jakog nazeba, a onda sam bez osvrtanja otišao.


 

Nišville 2017