Objavljeno: sreda, 26. mart 2014.

Duhovna revolucija na pozorišnim daskama

[dropcap color=“#DD3333″ type=“square“]g[/dropcap]rađanin: Dalibor Popović Pop

Marko_Djuric_rediteljGrađanin Marko Đurić, rođen je u Nišu 1985. godine a živeo je 22 godine u Naselju Nikola Tesla, poznatijem kao Broj 6.

Svoje nekadašnje mesto življenja od milošte zove Paviljon br. 6 Sada živi gde režira. U Nišu je studirao Filozofski fakultet na odseku Srpska književnost i jezik.

Diplomirao je pozorišnu režiju u klasi Profesora Egona Savina i Dušana Petrovića na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu 2011. godine.

Kao student režirao je deo iz „Žabara“ Rejnera Vernera Fasbindera, početak II čina „Lova na veštice“ Artura Milera, „Prosidbu“ Antona Pavloviča Čehova, radio dramu „Vrli novi svet“ adaptirajući kratke priče Danila Harmsa. Diplomirao je „Sirotim malim hrčkima“ Gordana Mihića u Narodnom pozorištu Kikinda.

Borilacki_klub_plakatU međuvremenu režirao je još i radio dramu „Taksista“ dramaturga Emila Destanija za „Radio Beogradu 2“ u okviru programa „Paukova mreža“, u „Ustanovi kulture Vuk Karadžić“ Beograd „Zvezdanu prašinu“ Dušana Kovačevića, u Akademskom pozorištu Niš „Art“ Jasmine Reze i „Ženski orkestar“ Žana Anuja. Aprila 2012. adaptira i režira „San letnje noći“ Viljema Šekspira sa članovima „Saveza gluvih i nagluvih lica Niš“ sa kojim nastupa na Festivalu dramskih minijatura i pantomime u Pirotu i juna prošle godine režira „Sutra će biti bolje?“ Evalda Flisara u Narodnom pozorištu „Toša Jovanović“ u Zrenjaninu.

Predstavom “Borilački klub” po motivima romana Čaka Palahnjika u dramatizaciji Emila Destanija brani svoj master rad iz pozorišne režije na Fakultetu dramskih umetnosti Beograd.

Prvo, drugo i treće pravilo Borilačkog kluba je nikad ne govoriti o Borilačkom klubu bili smo uspešni u nameri da od reditelja saznamo eksluzivno više o novoj predstavi Narodog pozorišta u Nišu, pozorišnoj praizvedbi koja će premijerno biti odigrana 27. marta povodom svetskog dana Pozorišta.

[dropcap color=“#DD3333″ type=“square“]g[/dropcap]rađanin: Nameće se pitanje odmah na početku, zašto praviti predstavu posle popularnog filma, šta to pozorište nudi a nismo videli u filmu?

brad-pitt-fight-club-workoutMotiv mladim ljudima da govore i prave svoju revoluciju ne bi trebalo da se postavlja. Realnost je drugačija. Mladi ljudi danas su konzervativniji od svojih roditelja. Jedini cilj im je da dobiju stalan posao i postanu robovi što pre. U odnosu na film, pozorište je neposrednije nije akcenat na brzom smenjivanju kadrova već na drami sasvim običnog čoveka koji ne pristaje da bude rob i buni se. U Americi 1996. kad je izašao film, niko se nije ni nadao krahu njujorške berze, uzimalo se kredita nemilosrdno. Danas je situacija drugačija. U Srbiji je put obrnut – prošli smo kroz više revolucija i nagledali se revolucionara koji imaju samo jedan ideal – da napune sebi džep tuđim parama, a danas nas ubeđuju kako će nam doneti raj. Taj lažan raj koji obećavaju banke je najveća opasnost za običnog čoveka. Reklamožderi nas okupiraju, stvara se iluzija da će popust u nekom supermarketu uštedeti novac, da će sezonski popusti doneti bolju garderobu, kupovina na rate omogućiti bolje letovanje, zimovanje, kupujemo proizvode koji nam nisu potrebni da bi bili priznati u društvu. A kad se uporedimo sa ostalim zemljama, Nemačkom, na primer – roba je jeftinija i kvalitetnija. Kako to? To se zove savremeno ropstvo. Ono što je Hitler hteo, ovi ostvaruju, samo drugačijim sredstvima.

[dropcap color=“#DD3333″ type=“square“]g[/dropcap]rađanin: Tvoja vizija Pozorišta?

scena_sa_probe_Borilcki_klubPozorište kao medij je specifično po neposrednoj razmeni emocije sa publikom. Ako izumre ta emocija, umreće i pozorište. Sve je više didaktičkih predstava, gde osim poruke ne postoji igra, ostaje samo goli egzibicionizam koji bi trebalo da provocira i skrene pažnju publike na poruku.

Po mom mišljenju pozorište treba da se vrati počecima – ritualnom, igri, pesmi, iskrena emocija skoro da ne postoji i to bi trebalo oživeti.

Nije drama u patetičnom nizanju slabosti već u porodičnim odnosima gde je svako po malo kriv, ali pošto je sukob sa najbližim srodnicima, drama se proširuje na sukob generacija, ideala, frustracije se uvezuju i počinje pravi rat za opstanak. S druge strane komedija nije samo stand-up i „grandovsko“ nizanje viceva za primitivce. Smeh je lekovit samo ako se prelama sa tragičnošću likova – oni nisu svesni koliko su smešni u tome je njihova tragedija.

Nisam rob ni jednom piscu, žanru, stilu, pozorištu i talasu. Većinu drama koje režiram biram sam i nisu mi nametnuta. Skretala su mi pažnju svojom vizurom na obične stvari. Mislim da je svaki rad na predstavi eksperiment – ne zna se sve do detalja, ali ipak vizija je nužna da bi se sve oblikovalo u prihvatljivu formu. Najveća draž pozorišta je opčiniti saradnike svojom idejom tako da postane njihova i da je oni izvode više puta sa istim žarom.

[dropcap color=“#DD3333″ type=“square“]g[/dropcap]rađanin: Kako je nastao tekst i kakav je proces rada na predstavi?

scena_sa_probe_Borilcki_klub_2Ideja da se u Nišu postavlja Borilački klub je potekla od upravnika, Ivana Vukovića. On želi da pokrene mladu publiku u pozorište, kojoj je dozlogrdilo da gleda predstave po tekstovima iz lektire koji nemaju nikakvih dodirnih tačaka sa njima. Nisam se osmelio sam da dramatizujem roman Čaka Palahnjuka, pa sam pozvao Emila Destanija, dramaturga iz Niša, koji je već radio niz radio drama i adaptaciju Taksiste Pola Šredera. Početni zadatak nam je bio da niz fragmenata povežemo u dramski tok, a posle smo dodavali pikantne delove koji se tiču poruke drame – svako može da pokrene revoluciju. Tekst je preživljavao dopune i štrihove skoro ceo proces rada, gde smo Emil i ja u saradnji sa glumcima pomerali neke scene, raspisivali delove i pravili na licu mesta dramu. Uobičajno je da se za stolom poređaju svi delovi teksta i tokom proba u prostoru, tekst bi doživljavao sitne izmene. Glumci željni dokazivanja su prišli radu potpuno iskreno. Oblikovali smo zajedno sve delove predstave. Nije bilo podređenih ni robova mojim idejama, svako je imao pravo nešto da predloži i da se to proba. Ako je rezultat zadovoljavajući to bi ulazilo u predstavu. Zadatak nije bio mali – morali smo da dođemo do zajedničkog žanra u kome će plivati svi likovi – jer ih vidimo iz vizure glavnog lika. Sledeća faza je bila da uklopimo muziku koja se većim delom uživo izvodi (Marko Ranđelović) u atmosferu scena koje smo već napravili. Na kraju nemali doprinos je Darka Stoilkovića, konslultanta za scenske borbe jer borbe moraju ostati realistične i isprovocirati publiku, a opet ostati na liniji teme – borba služi za oslobađanje od stresa, a mora da ostane prijateljska nota učesnika.

[dropcap color=“#DD3333″ type=“square“]g[/dropcap]rađanin:Koja je ideja predstave?

Svako može pokrenuti revoluciju, kako ličnu tako i društvenu! Ne mislim na revoluciju kao nasilnu promenu vlasti, već duhovnu revoluciju. U Borilačkom klubu pratimo put od poslušnog službenika automobilske kompanije do člana anarhističke organizacije koja uništava imovinu finansijskih moćnika i pokreće pobunu. Oni koji su na vlasti su ga proglasili ludakom, a njegova ideja da se treba osloboditi kupoholičarskog ropstva dobija sve više pristalica. Ovo je tek početak te duhovne revolucije, nastavak sledi van pozorišnih dasaka, u realnom životu, kada ljudi koji su gledali predstavu izvade novčanik da bi kupili još jedan komad nepotrebne garderobe, bolja kola kako bi što brže stigli na posao koji mrze i ne vide njegovu svrhu, osim da zarade novac koji bi trošili na još jedan komad nepotrebne garderobe… Čovek mora da se vrati svojim korenima – prirodi, odrekne se ropstva materijalnog i okrene se duhovnim zadovoljstvima za koja nije potrebno mnogo novca. Ako volite da svirate – okupite bend, ako želite da uživate u kupanju na reci –  okupite komšije i očistite reku od đubreta, ako želite da se zabavite uz muziku, a dosta vam je „kafićarske muzike“, okupite ljude kući, razgovarajte, smejte se, raspravljajte se. Samo izađite iz apatije koja vas gura da grad u kome živite zovete NIŠtavilo.

[dropcap color=“#DD3333″ type=“square“]g[/dropcap]rađanin:Planovi vezani za budućnost?

Voleo bih da pravim male predstave o bitnim stvarima, idejama, idealima, i ruševinama istih. Sve ostalo su stupidarije i umetnička masturbacija.

Vaš komentar:


 

Nišville 2017