Objavljeno: sreda, 16. avgust 2017.

Možda se ne sećate sastanaka kod JAT-a – to je ovako bilo!

Piše: Ivica Gacik, Nišlija

Sastanci na autobuskoj stanici kod JAT-a sredinom osamdesetih u Voždovoj ulici u Nišu. Prštala je iz nas neka lepa neizvesnost. Nestrpljivo smo čekali devojke koje su gradskim autobusom doputovale u naš svet. Tada niko nije znao šta je u tom trenutku trema, a šta hrabrost? Danas je to „malo“ drugačije…

Ovih dana, Nišlijama je putem šturog saopštenja plasirana odluka da će nakon više od 40 godina rada, poslovnica “Air Serbia”-e, tj nekadašnjeg “JAT”-a prestati da postoji u Nišu. Da nismo baš najgori od svih, treba reći da je osim u Nišu, svoje poslovnice Er Srbija zatvorila i u Novom Sadu i Užicu.

Ne pišem ovo iz razloga što će zatvaranje poslovnice bitno uticati na moj raspored letenja ili sam zabrinut za ono troje zaposlenih koji će se već nekako snaći (a i ako se ne snađu, jaka stvar, nauživali su se bogami tokom godina i godina lenčarenja).

Latio sam se pera (tj. tastature) jer su moje prve asocijacije na tadašnju JAT-ovu ekspozituru, dogovori o sastancima sa devojkama, baš tu, kod poslovnice JAT-a, na mestu gde je nekada bila jedna od glavnih stanica gradskog prevoza, i na lokaciji koja je tokom 80-ih i 90-ih godina prošlog veka bila kultno sastajalište i polazna tačka mladih u to vreme (stanica na Trgu kralja Milana je tek kasnije otvorena).

U to doba, bez mobilnih telefona, tableta, fejsbuka, vajbera i ostalih (a)socijalnih mreža, da bi „zakazao“ izlazak sa devojkom koja ti se sviđa, morao si da pređeš dug put i pošteno se preznojiš da bi ti upalilo.

Nije bilo dovoljno da joj pošalješ SMS „Si za neko majanje večeras?“, opališ jedan lajk na njen selfie, zalepiš neki stiker ili oduševiš je nekim emodžijem.

Ne, batice.

Morao si da je šarmiraš, bilo u školi ili u nekom društvu, udeliš brdo komplimenata kako bi se dokopao njenog broja telefona (fiksnog naravno) koji smo brže-bolje hemijskom upisivali na dlan ili podlakticu. Ovo je uglavnom izazivalo dve vrste reakcija – pojedinim devojkama je to bilo slatko, šarmantno i simpatično, dok je takav način memorisanja broja kod drugih devojaka izazivao zgražavanje i gorko kajanje, a blago podizanje obrva do tančina je otkrivalo njihove misli koje su govorile:

„Kuku meni, pa ovaj ne može ni pet broja da zapamti…“

Nakon telefonskog ugovaranja (jeste li i Vi imali crveni Iskrin telefon?) gde si prvo morao da se lepo predstaviš i objasniš ko si, čiji si, i zašto želiš da čuješ njihovu ćerku

„Ne, ne možeš da je dobiješ, možeš samo da je čuješ, ako oće da ti se javi…), a ukoliko bi ti se osmehnula sreća, sastanak bi bio zakazan u „pola osam“ kod JAT-a. Za uspešno zakazivanje sastanka, pored dobre žvake, podrazumevalo se da nisi ružan i klempav, a dosta je značilo i ukoliko si znao bar tri akorda na gitari…

Ono što u to doba uopšte nije imalo značaj kao u današnje vreme je garderoba. Manje-više, sve Nišlije su se oblačile ili u Robnoj kući Beograd (današnji H&M) ili u RK Pionir (sadašnji Forum u Obrenovićevoj ulici), svi smo ispred te poslovnice JAT-a identično izgledali, pa neke ekstra poene na stajling niste ni mogli da dobijete / izgubite. Tek kasnije je došao „Vartekst“ sa 501…

Nakon nekog vremena, čekajući da na stanicu kod JAT-a stigne bus koji će dovesti moju simpatiju, otkrivao sam razne „fore i fazone“ od iskusnijih i prevejanijih „mačora“.

Neki su tremu i uzbuđenje pred sastanak „ubijali“ sitnim gutljajima iz tada popularnih vojničkih pljoski, romantičniji su u ruci držali ružu (karanfil je bio aut nakon kultnog filma Slobodana Šijana „Davitelj protiv Davitelja“), dok su pojedini pribegavali i malim emotivnim igricama.

Naime, namerno su kasnili na sastanak, sakriveni iza apoteke kod Narodnog pozorišta, a sve u cilju da otkriju koliko strpljenja ima izabranica njihovog srca, a ujedno i da stave na probu čvrstinu i postojanost te emotivne veze. Kad bi vrag odneo šalu, i kad bi iz prikrajka primetili da izabranica njihovog srca gubi strpljenje i da napušta „zborno mesto“, usplahireno bi dotrčavali i uz izvinjenje prosipali neku neverovatnu priču koja je trebalo da opravda kašnjenje…

„Čekajući Godoa“ da stigne busom, vreme smo ubijali razmišljajući koju pametnu temu da nametnemo u razgovoru, kakav kompliment da udelimo svojoj dragoj, istovremeno zureći u onu ogromnu maketu aviona u izlogu poslovnice i zamišljajući kako nas taj isti DC-9 u razmeri 1:1 vozi u neki bolji život i neki lepši svet.

Ovih dana na tom mestu nema ni makete, ni poslovnice, ali ni autobuskog stajališta i devojaka koje svojim izabranicima hrle u susret. Ukoliko se malo obrnete oko sebe, možda nađete nešto odgovarajuće u obližnjoj second-hand prodavnici, što će vas pripremiti za taj bolji život koji će neizostavno doći za dve, najviše dve i po godine…

Ponekad pomislim da je i takvo okruženje razlog što mladi danas ne sanjaju otvorenih očiju dok čekaju dolazak voljene osobe, već ubijaju vreme na svojim pametnim telefonima čitajući isprazne vesti koje obično počinju naslovima: „Nećete verovati…“

A meni, da je neko pričao, ne bih mu verovao da ću jednom pisati o nekakvom vintidž autobuskom stajalištu, ali morao sam, kao svojevrsni omaž nekom bezbrižnijem i srećnijem vremenu. Možda su pomalo nepravedno zapostavljena neka druga sastajališta mladih u to vreme, ali neka mi oproste.

Uostalom, mnoga od tih mesta su i dalje u funkciji, zaljubljeni i oni koji bi to da postanu i dalje se sastaju kod velikog sata, ispred pozorišta, kod spomenika u centru…dok na usamljenom pločniku kod JAT-a nema gužvi, nema one napetosti koja se osećala u vazduhu niti poljubaca u znak dobrodošlice.

Tek ponekad se desi da tu neko zastane, mahom penzioneri, kako bi prebrojali crkavicu iz novčanika pre nego uđu u obližnju samoposlugu na ćošku.

 

Komentari (6)
  1. Spasoje kaže:

    Bolje da sam vrat slomio, nego što sam se sastao sa svojom sadašnjom ženom na toj stanici kod JAT-a.

  2. Лука kaže:

    Да се мало подсетимо………
    Почетком 70-тих на месту садашњег ЈАТа налазио се Аеро клуб Ниш који је половину свог простора изнајмио тадашњем ЈАТу…..
    Средином 80-тих ЈАТ је уз помоћ тадашњих градских челника успео да истера Аеро клуб Ниш и заузме комплетан простор и наравно укњижи на себе.
    Такође је и добар део садашњег нишког аеродрома, и то део
    аеродрома са травнатом полетно слетном стазом на северном делу гледано према с.Хум био у власништву Аеро клуба Ниш

  3. Dragan kaže:

    imali smo snove

  4. Petrovic Danijela kaže:

    Sjajan test,hvala ti,divni covece,sto si me vratio u ,za sve nas,bezbrizno vreme.Zao mi je danasnje omladine sto ne mogu da osete bar dasak tog vremena. 🙁

  5. Srdjan kaže:

    Odlican tekst

Vaš komentar: