Objavljeno: utorak, 11. mart 2014.

Možda smo bili pogrešni ispod svih tih zastava

[dropcap color=“#DD3333″ type=“square“]g[/dropcap]rađanka: Emilija Miljković

emaMart mesec. Proleće.

Suviše bitnih datuma naše skorije prošlosti u martu.

Velike demonstracije 9. marta kao uvertira za ludilo koje sledi na našim prostorima, početak bombardovanja, ubistvo premijera, smrt ozloglašenog vodje u tudjini…i da…sve to u martu, mesecu proleća.

Ko nam je ukrao proleće?

Ali to je iza nas. Možemo i da se osvrnemo ali lekciju nismo naučiti…

A ispred nas su novi izbori.

Koji po redu? Po koji put to bolje sutra? Po koji put verujemo i da li uopšte više verujemo? Vreme je, da, zaista je vreme, ali za šta? Da živimo i radimo…pa šta smo da sad radili?  Preživljavali, da. Uspešno, da.

Opet smo u nekom ludilu, ovoga puta predizbornom. Veće je to od našeg sopstvenog ludila, valjda će proći, valjda je izlečivo… Beče ti se sa TV, startuju te na ulici, dolaze ti na kućni prag, nudeći pamflete, olovke, priveske… „Izvinite, jel mogu jedan bedž sa mojim likom, glasaću za vas, vaš sam…“

Koračamo izmedju plakata, bilbordova, zastava…i slepi da koračamo, znamo napamet reči, poruke i lica, da, ta lica, uvek ista lica političara, koje već 20 godina gledamo kako se muče za to naše bolje sutra.

Ostarili su nam pred očima…kao i naše bolje sutra, kao i mi sami.

A nas nema, pa nema…

Ukočeni smo…možda smo zaista i bili pogrešni ispod svih tih zastava…

Vaš komentar:


 

Nišville 2017