Dva kontejnera kasetnih bombi iz Nato aviona na današnji dan 7. maj posejale su smrt na današnji dan 7. maj 1999. godine oko 12 sati kada je kod Hitne pomoći i oko niškog Univerziteta odnosno velike pijace poginulo 16 nedužnih građana, a među kojima i jedna trudnica, Ljiljana Spasić.
Nakon 21 godine, njeni roditelji i dalje istom merom tuguju za svojom ćerkom koja je nosila zdravu devojčicu koja bi danas napunila isto toliko godina. Ona je poginula kada su joj se prijele trešnje pa je zato krenula sa svekrvom da ih kupi. Zločinački geler je ovu studentkinju četvrte godine medicine zatekao na raskrsnici Šumatovačke i Ulice Jelene Dimitrijević gde roditelji dan danas ostave cveće na današnji dan, a gde nema ni jednog obeležja o ovoj tragediji.
Jedan od ljudi koji je tog dana „pretek’o“ je i naš novinar, Marko Smiljković koji se sa prijateljicom Mirjanom našao preko puta Univerziteta.
Nismo bili pripremljeni od vlasti da može tako nešto da se dogodi. Poginuli su ljudi koji su samo krenuli na pijacu. Tu nije bilo nikakvog vojnog cilja. Kada sam video da s neba padaju neki kišobrančići, mislio sam da Nato baca neki propagandni materijal. Onda je prva bomba pala u dvorište Univerziteta i to je zbog eha neopisivo grunulo. Potom su kao u filmovima počeli da eksplodiraju automobili jer su geleri pogađali rezervoare. Počeo sam da trčim prema kući da vidim da li mi je majka živa jer sam video dim iz naše kuće. Tada smo imali i goste jer mi je otac preminuo 15. aprila te godine, pa su nas prijatelji obilazili – priča on.
Šumatovačka je izgledala kao iščupan trenutak iz nekog građanskog rata. Jedna kuća i dva automobila u plamenu, narod izbezumljen.
Pošto sam krenuo na jednu od dve kapije dvorišta, ugledao sam ispred prve čoveka kome je kasetna bomba iščupala nogu. Vrištao je od bolova u lokvi krvi. Jeziva situacija. Onda sam krenuo na drugu kapiju kroz Ulicu Anete Andrejević da vidim majku i prijatelje koji su ostali da sede u dvorištu za koje sam mislio da su sigurno pogođeni. I onda sam ugledao apokaliptičnu scenu gde sedam ili osam mrtvih osoba nepomično leži, a potoci krvi se slivaju ulicom. Preskakao sam leševe. Moji su bili izbezumljeni, ali čitavi samo zato što su iz dvorišta ušli u kuću zbog oblačnog vremena. Vratio sam se u ulicu smrti i vojnim policajcima pomogao da pomere tela da bi došli saniteti. Telefonske veze su bile u prekidu pa sam otrčao na autobusku stanicu da urednici tadašnjeg „Glasa javnosti“ izdiktiram šta sam video. Nije mi verovala šta sam joj ispričao – seća se Smiljković u čiju kuću je palo tog dana pet kasetnih bombi.
Sutrašnji dan 8. maj je nosio novu strahotu. Bombom „krmačom“ bombardovan je most kod grčkog konzulata čiji je toplotni udar izvalio futere iz ležišta u kućama, preokrenuo nameštaj, ali i pogodio glavnu vodovodnu cev tako da je ovaj deo niškog naselja Beogradmala bio mesec dana bez struje, telefona i vode.
M.S.