Objavljeno: četvrtak, 13. februar 2014.

Naše dece krv i pepeo

[dropcap color=“#DD3333″ type=“square“]g[/dropcap]rađanka: Milica Vučković

milica vuckovic2Nedavno mi je deda pričao kako je pedesetih godina, zajedno sa svojim drugovima, proveo jedno veče u policijskoj stanici, zato što su pokušali da ukradu grožđe iz tuđeg vinograda. Narednog jutra su se, kaže, posramljeni vratili kući.

Zatim sam na radiju čula da su u Indiji, uz prisustvo publike, spalili dvojicu lopova koji su krali stoku.

Kazna javnog kremiranja nije mi zvučala surovo. Naprotiv. Daleko surovije mi zvuči lopovluk. Pomislila sam kako bi, da se taj zakon dovede kod nas, skoro cela Srbija gorela u plamenu. 

Međutim, koliko god da kod nas izostaju kazne za krađu, nije to ništa spram izostajanja kazni za ubistvo. Mi ubrzano postajemo zemlja u kojoj je ubistvo lakši zločin od neke lake krađe.

Struja se seče najmanjim dužnicima. U zatvoru sede sitni dileri droge. Oni što ne stavljaju pojas veći su problem od onih koji odvezu u smrt svoje saputnike.

prisonNa slobodi, u punoj snazi svog svoga zverstva, krupni su lopovi, silovatelji i ubice.

U istom danu objavljene su tri vesti o zločinima nad mladim ljudima. Jedan sveži. I dva, u mutnom procesu suđenja, sa verovatnijim ishodom da sud časti ubice nego da im ograniči slobodu.

Ubice su, takoreći, od suda pomilovane. Ili će to tek biti. Ostaje samo država da nagradi. Društvene mreže da otvore fan stranice. A crkva da blagoslovi.

U stvari, država je ta koja daje podršku zločincima. Kada već ne daje obrazovanju, kulturi, umetnosti, nauci, ekologiji, poljoprivredi… 

Neosuđivanjem zločina ili vrlo blagim (u prevodu: zamaži-oči-narodu) kaznama, država inspiriše na nova zverstva. Ovakvim razvojem događaja postaće potpuno normalno da ubiješ nekoga ko te nervira ili te popreko pogleda. Uklonićeš ga zauvek, u vremenu antiheroja bićeš heroj, a uz izvinjenje suda, sasvim bi malo morao da odležiš u zatvoru. Država bi do tada morala da stvori bolje uslove na naše ubice. Dormeo jastuk i internet, na primer. Da dok služiš neku minimum od minimuma kaznicu, možeš da održavaš veze sa svojim obožavateljima.

Sve je češći slučaj da današnji počinioci zlodela budu iz redova elitnih. Sa pedigreom i statusom. Bogati i bahati. Siromašno društvo daje moć njihovom siromašnom mozgu: oni postaju sve silniji, jer osećaju da im se može.

fjfSetimo se kako je sin Željka Mitrovića prošlog leta na pešačkom prelazu ubio Andreu Bojović. Njegov tata se, marketinški dobro instruisano, pojavio sa srceparajućom izjavom, verovatno pokupljenoj iz neke od jeftinih serija koje emituju njegove destruktivne televizije: Dao bih svoj život da se to nije dogodilo, dao bih svoj život u zamenu za Andrein. Da je malo čovek, propao bi u zemlju figurativno. Da je više čovek, propao bi u zemlju bukvalno. Od onoga koji je ubijao godinama srpsku kulturu i intelektualne vrednosti nije moglo da se očekuje da će imati drugačijeg sina nego naduvanog razmaženka, ubicu.

Potom je život nastavljen… kao da se ništa nije dogodilo… Andreina majka nastavila je da ćerku obilazi na groblju, a Mitrović je napravio još 784659 novih kanala. Jedini koji nije napravio, a mogao bi, jeste Pink kriminal. Da nam i on, pored loše istorije i holivudskih scenarija, u dvadesetčetvoročasovnom programu daje recepte kako postati i ostati kriminalac, ološ, ubica.

knife20attackNe znam šta su u glavi imali oni koji su pre nekoliko dana u našem gradu ubili Vuka Stoiljkovića. Ali znamo svi da su u rukama imali nož. I da su četiri puta zabili nož u njega. I da to nisu uradili u gluvo doba noći. I da to nisu uradili u kakvoj zabiti. I da to nisu uradili u samoodbrani. I da…

I da su imali nož. Da su izašli sa nožem u grad. U ovaj tužni grad koji nas sa ulica, iz parkova, kafića i drugih mesta okupljanja, tera u kuće, pod ključeve, u lupanje srca, u otuđenje, u nepoverljivost, u nesigurnost, u strah, u paniku.

Vest o Vukovom ubistvu je odjeknula gradom kao ničija do sada. Njegova krv je kap u bunaru prepunom krvi ubistava koje su se prethodnih godina izdešavale. 

Suze njegove rodbine i prijatelja su bezdan. Još jedan bezdan nemoći, tuge i očaja, pridodat bezdanima svih nas, koji smo ozbiljno shvatili da živeti u jednom gradu, znači deliti zajedno sudbinu svojih sugrađana.

Ljudi smo. Umorni smo. Od čekanja, nadanja, razočarenja. Od države u kojoj vlada bezakonje. Umorni smo da čekamo pravdu. Umorni smo od pravde koja je po babu i stričevima. Umorni smo od loših vesti i reklama.

Mi ne želimo da slušamo kako se oni kaju za ubistvo. Mi ne verujemo da se oni kaju. Mi ne želimo da slušamo kako je njihov život upropašćen, jer nije. Oni još uvek dišu, jedu, hodaju. Mi ne želimo da njihovi moćni roditelji zataškavaju slučaj. Mi želimo njihove slike izlepljene po gradu sa tekstom Ovo su ljudi koji su ubili Vuka Stojiljkovića. Mi želimo slike njihove porodice, da zaobilazimo ta lica na ulici. Mi želimo otvoreni proces, suđenje dostupno javnosti. U suprotnom, mi ćemo im presuditi po uzoru na Indiju. Dok to ne uradimo, dok prvu pravdu ne sprovedemo kako valja (a sve je nedovoljno spram onog neponovljivog i jedinstvenog, izgubljenog života), ubice će se, ohrabreni sudstvom, množiti. Kao svaka gamad. Štetni i zarazni.

Ljudi smo. I ma koliko verovali, teško nam je, nekada nam je strahovito teško, da budemo civilizovani. Ne razumemo pozadinu svih dešavanja, ne prihvatamo uvek da u svakom zlu ima nečeg dobrog. Ljudi smo. Nismo besmrtni bogovi. Ne teši nas uvek pravda koju nećemo videti. Ljudi smo. Trpimo mnogo, ali nismo kamen da večno ćutimo, jer i nemamo večnost ispred sebe. Ljudi smo. Kada nam izvade oko, jaučemo. Boli nas naša krv, boli nas i tuđa, suludo prolivena, na betonu. Ljudi smo. Nismo Bog da uvek praštamo.

Ljudi smo. Tako malo. A tako mnogo.

tumblr_lysvtd3Uoh1rof1coo1_500

 

Vaš komentar:


 

Nišville 2017