Objavljeno: nedelja, 2. februar 2014.

NE pristajem!

[dropcap color=“#DD3333″ type=“square“]g[/dropcap]rađanin: Željko Anđelković

exclamation-mark-98739_640Danima, godinama, mesecima i decenija me bombarduju kičem po raznim osnovama… Ne pristajem. Na kvazi intelektualce, na proste rečenice, ne pristajem!

Sindrom PP vlada ovom zemljom: PoluPismeni, PoluPametni, PoluPrimitivni, PoljoPrivrednici (ne mislim na čestite paore već na one što iz volovskih kola uskočiše u džipove sa krstovima), PoluProsvećeni, PoluPotplaćeni jer uvek mogu da (ga) prime još… Ne pristajem ni na PoluPatriote – oni su posebno strašni jer su zapravo ksenofobične nule nesvesne da je Zemlja okrugla i da je raznolika.

Ne ćutim. Plaćam sve skupo. Ali sloboda nema cenu. Ne pristajem da me primitivci pokose. Ne pristajem ni da vrednost budu oni koji ne putuju. Ne – novac nije (jedini) problem – problem je uvek u nedostatku volje i želje. Za male pare može da se ode do Pešte, Soluna, Sarajeva – jedan đir kroz grad, kafa i neki sendvič – ne, nije skupo!

Koliko su cigarete i ispijanje kafa u Kazandžijskom? Ali tu u sokačetu su viđeni i bitni, a u Pešti nema ko da ih vidi. A za viđenje daju sve. Tu su gde su i nema pomoći. Ne volim ni bele satove u kombinaciji sa belim trenericama i dvojkom air max – to posebno ne volim. Toga se plašim. Nekako vuče na suženje uma, a suženje uma vuče na ludilo, a ludilo može da pređe u ksenofobiju, a ksenofobija ide u pravcu zločina…

Ne volim loše predstave. Ne volim brutalne filmove. Samo je brutalna istina OK. Ne volim ograničenja bilo koje vrste. Ne pristajem na versko ludilo svreprisutno kod nas. Ne pristajem da govorim u u superlativu o crkvi čiji popovi haraju i *araju, a sinod ćuti.

Ne pristajem ni na zaborav. Za par dana će biti trinaest godina od ubistva Dragana Maksimovića – velikog glumca koga su ubile moralne nakaze (još uvek nepoznate!!!) misleći da je Rom. Ne pristajem na ćutanje. Moramo biti glasni da ne bi te nakaze i dalje pobeđivale i uvele nas u ksenofobiju. Ne pristajem na to!

Ne pristajem na polusvet. Ima izbora. Daljinski je uvek tu. Polusvet lako ulazi u svet. A svet je opasan – i Nušić je to rekao. Izvol’te na predstavu u pozorište da vidite kako je i koliko opasan svet. Na taj svet isto ne pristajem. Jer je lažan. Jer je besmislen. Ne pristajem!

Ne pristajem na nasilje u sportu. To je imitacija sporta. To su milioni, ali ne gledaoca. Ali šta ćemo kada nema dovoljno zatvora… Tri karte za Holivud calling!

Ne pristajem jer ne moram. I mislim da niko ne mora. Imamo izbora. Sami odlučujemo kako ćemo i kuda ćemo. Cene su visoke. Ali pored keša ili kartice najvažnije je imati svest o tome šta ne želiš i na šta ne pristaješ. Onda je sve lakše! I manje boli…

Vaš komentar:


Nišville 2017