Objavljeno: уторак, 18. септембар 2018.

Neophodno je da se pošteni uključe u politiku jer će nas „pojesti“ paraziti

Piše Dejan Rajković, Niški krug

„Pa, nisi ti za politiku.”

„Ne možeš tako, moraš da pokažeš zube, da znaju sa kim imaju posla.”

„Šta te briga, laži – lažu i oni.”

„Šut sa rogatim ne može.”

„Ne pravi se pametan, znaš šta su rekli odozgo.”

Oni koji su ikada čuli neku od ovih rečenica sigurno su u političkom životu grada Niša pokušali da predlože i urade nešto konkretno, nešto od opšteg interesa, nešto što menja rutinu u kojoj žive i napreduju oni do guše zavaljeni u blato.

Normalnost i pristojnost odavno proterani iz govora i ponašanja, kultura i poštovanje žigosani kao bolećivost, uvažavanje sagovornika ismejano kao nesposobnost. Bez pravog oružja, spremni da ubiju, brojni predstavnici narodne volje umišljaju da je status „izabranog” dovoljan da se bude bahat. Kako bi podneli sve sulude zahteve svojih gospodara, prihvataju nametnute uloge i postaju sve savršeniji u svojoj glumi. Postaju majstori licemerja u odnosima sa članovima svoje „ekipe” i prezenteri podsmeha i izmišljotina u odnosima sa pripadnicima suprostavljenog „klana”. U tako zamagljenoj percepciji, živeći svoj „imaginarijum” takmiče se u tumačenju „više volje”, sve upinjući se kako bi ih gospodari pohvalili. Aplauzima ućutkuju argumente, prezirom govore o „protivnicima“.

Tako zavaljeni u rovove, spremni da napadnu i ponize, odlažu svaku mogućnost da postanu deo sveta odakle su stigli. Buku koju su stvorili decenijama koje su protrčale pored nas, prebacili su prosečnog Nišliju iz stanja frustracije u apatiju nezabeleženih razmera. „Dođoše divlji, isteraše pitome” – rekle bi Nišlije.

slobodna ilustracija

Godina po godinu, navikli smo se na slušanje praznih priča o visokim ciljevima politike koje probleme našeg grada stavljaju na začelje liste prioriteta, mesec po mesec odricali smo se svake mogućnosti da se protiv nepravde bunimo, slabima pomognemo, a hrabre podržimo.

Zavaljeni pred televizore i mobilne telefone radimo ono što deci najviše zameramo, učimo ih kako da odustaju od svojih snova, kako da se uklope i zaborave na sebe. Ne želimo da priznamo da smo odustali naviknuti da je društveno aktivna osoba budala koja samo troši svoje vreme i bori se sa vetrenjačama.

Opširne priče umaraju, broj karaktera u tekstu određuje želju za čitanjem, pa je verovatno da je posle prethodnog pasusa većina prestala da čita. Tekst ionako nije namenjen njima.

Osećajući mučninu od licemerstva i nesposobnosti lošijih od nas, sa neizvesnošću ispraćamo svoju decu u školu ili odlazimo na posao, polako pozorište menjamo televizijom, a koncerte jeftinom štampom, hodajući kroz život smanjujući svoju odgovornost na mikrokosmos svoje porodice. Svaki dan potvrđujemo da smo uspavani, omamljeni i zatrovani, pravdajući se sebi i bližnjima da je svaka akcija gubitak vremena koje nepovratno teče. Ubedili su nas da raspravljamo o svemu, samo ne o sebi, o svom gradu. Već se opraštamo od Niša koji znamo, žalimo za njim i planiramo izbeglištvo za sebe ili svoju decu.

Ali mi se poznajemo – mi Nišlije. To što nešto ne vidimo ne znači da to ne postoji. Mi verujemo u sebe, svoju porodicu i prijatelje. Volimo Niš i kada on ne voli nas. Cenimo svoje i tuđe dostojanstvo. Ambiciozni smo, kreativni, imamo pozitivan stav i kada kukamo i na neki svoj način smo neodoljivo duhoviti. Imamo znanja koja su primenjiva i umemo da prepoznamo neznalice. Ne podnosimo bahate i neodgovorne tumače opšteg interesa.

Na žalost, naučili smo da se prilagođavamo korupciji umesto da se protiv nje borimo, pomeramo granice izdržljivosti navikavajući se da je nemoguće „promeniti svet“, idemo linijom manjeg otpora jer je otpor bahatih decenijama nepodnošljiv.

Nekako paradoksalno, Nišlije su kroz godine koje su pojeli skakavci, više puta suočeni sa uzaludnom borbom za više ciljeve, počeli slepo da slušaju svakoga ko sa monopolom sile stranačke mašinerije prezentuje svoju volju preko svojih komesara koji svrate u Niš. Lokalni bukači decenijama ponižavaju svoj grad trudeći se da podignu svoju servilnost tumačeći volju gospodara, bez obzira da li on dolazi iz Beograda, Požarevca, Loznice, Čačka ili  Žitorađa.

Upornim radom i dominacijom u svakoj sferi društvenog života ubedili su nas da je politika zločinački posao kojim se ne treba baviti. Čitav jedan svet prekrili su velom tajne i stvorili mehanizme kojima upravljaju našim životima bez naše kontrole. Ne verujemo u njih i organizujemo svoje živote kao da oni i ne postoje. „Najveća prevara đavola sastoji se u tome da nas uveri kako on ne postoji”.

Oni osvešćeni upadaju u zamku vanstranačke borbe samozadovoljni što se mogu nazvati pojedincima koji pružaju otpor. Ostaju usamljeni i onda kada imaju iskrene ciljeve često ponižavajući sve druge koji ne prepoznaju njihovu borbu i žrtvu. Efekat njihovog delovanja svede se na malo veći broj lajkova i tapšanje po ramenu, uz obaveznu konstataciju da je narod glup. Grupišući se protiv stranaka postaju stranka za sebe kopajući rov sličan onom koji su drugi, mnogo vičniji kopanju, pre njih stvorili. Ponašajući se stranački troše energiju građana, besni što njihova misija nije prepoznata i široko podržana. Zaboravljaju da ako želiš pobediti, ne smeš izgubiti.

Mnogi od nas pokušali su da ne ćute. Borili smo se stranački, vanstranački, na ulici, na internetu, srcem ili razumom, uglavnom voleći, ne mrzeći. I uvek sa željom da stvaramo lepše mesto za život. Pokušali smo i odustajanjem, na određeno ili neodređeno vreme. Tako ućutane, nervira nas bahatost i nesposobnost, verujemo da nije potrebno čudo da bi ulice bile asfaltirane, a kontejneri ispražnjeni na vreme, po povratku iz drugog grada ili zemlje pominjemo pozitivna iskustva koja se mogu primeniti u Nišu, političku funkciju u svojoj suštini ne doživljavamo kao model preživljavanja već način da uradimo nešto bolje. Tako poraženi, ipak pristajemo da novac za bolesnu decu sakupljamo SMS-om, iako novca za lečenje ima dovoljno u svakoj lokalnoj samoupravi, da nepravde učinjene običnom čoveku prolaze bez reakcije i pomoći.

Ne znam da li postoji siguran put kojim se ovaj višedecenijski uspon samoodricanja može zaustaviti, ali znam da nas ima dovoljno da to ponovo i ponovo pokušavamo. Nas takve, u strankama ili van njih, nikada nijedna vlast neće uvažavati. Naviknimo se na to istrajavajući u borbi za svoj grad. Ne trošimo energiju na ono što u ovom trenutku ne možemo da promenimo.

Bavljenje visokom politikom sa  lokalnog nivoa odvlači pažnju od realnog života i zatvara nas u davno osmišljene klanove patriota i izdajnika, levih i desnih, naših i njihovih. U toj podeli prihvatamo nametnutu matricu svake vlasti. Osnova funkcionisanja većine  centralizovanih organizacija u Nišu zasniva se na stvaranju najmanje dve struje koje se bore za naklonost centrale.

Tako se Nišlije drže pokorno, sve verujući da će vrh organizacije prepoznati sposobnost i znanje jedne ili druge grupe. I nikada niko ne pobedi, jer su organizacijama potrebni i jedni i drugi. Mi onakvi, možemo samo trećim putem, sami, sa prijateljima i porodicom, sa komšijama, u strankama ili pokretima, u udruženjima ili koalicijama.

Menjaćemo ne otvarajući teme oko kojih se možemo sporiti, a koje nisu u vezi sa unapređenjem statusa Niša, poboljšanjem položaja njegovih građana, povećanjem stepena odgovornosti i transparentnosti, osnaživanjem lične inicijative i kreativnosti. Nišlije u svoju lokalnu politiku moraju postaviti pristojnost ispred stranačke borbe, izboriti se za dostojanstvo i normalnost u komunikaciji, izaći iz začaranog kruga destrukcije i negativne energije. Počnimo da brinemo o ljudima i njihovim svakodnevnim problemima, obnovimo humanost i solidarnost, takmičimo se oko ideja kako unaprediti život u gradu i tražimo podršku svuda gde je možemo tražiti. Vodimo politiku koja nije zasnovana na svađama i kritikama, kao i na bezrezervnoj podršci i klimoglavljenju. Borimo se da dobijemo vlast koja će stvoriti lokalni konsenzus oko toga gde vidimo svoj grad za 10, 20, 50 godina.

Tražimo uporno promenu izbornog sistema kako bi birali ljude koje poznajemo, a ne stranke koje će postavljati ljude koje ne prepoznajemo.

Izađimo iz stranačkih rovova, prevaziđimo podele, podržimo svakoga sa dobrom idejom bez obzira na osudu koja će stići od dežurnih licemera. Moguće je biti pozitivan i konstruktivan. Grad Niš zaslužuje odgovornu vlast. Imaće je kada u njemu budu živeli odgovorni građani.

 

 

Komentari (6)
  1. Љиљана Ћуић каже:

    Сити, напити, рекреирају се шетњом

  2. Zeljko каже:

    Ne znam čime se ovaj čovek bavi, ne živim u Nišu, ali vama u Nišu treba 5-6 ovakvih da vode grad. Nisam skoro čitao bolju analizu političkih prilika u našoj zemlji. Neko ko ovako analitički razmišlja i pri tome voli svoj grad je prava retkost. Svaka čast.

  3. igor каже:

    izuzetna analiza i nas samih i nasih vlastodrzaca.

  4. bata каже:

    Bravo za izrečenu istinu o nama koja je na žalost takva ali biće potrebno mnogo hrabrosti,odvažnosti i vremena da konacno izmenimo,ne samo izborni zakon već i nas same…

  5. Milutinovic Milutin каже:

    Pola ovog teksta prosecni Nislija ne razume. Gleda rijaliti. Druga polovina pije krv na slamcicu prvoj polovini. Svaka cast na upornosti.

  6. Ivana каже:

    Bravo, bravo, bravo !!!

Vaš komentar: