Objavljeno: sreda, 5. mart 2014.

Niš, grad izgubljene duše

[dropcap color=“#DD3333″ type=“square“]g[/dropcap]rađanka: Jovanka Panić

mojnisJuče je, kao da mora, pljuštala kiša nad mojim voljenim gradom…unapred znajući ono što sam ja tek trebala da otkrijem..

Grupa „Pomoć ugroženim Nišlijama“ je i poznata i nepoznata Nišlijama, zavisno od toga da li žele da znaju kako žive njihovi sugrađani ili ne.

Postoji već četiri godine.

Osnovali su je neki fini momci u želji da pomognu jednoj porodici, a onda se broj ljudi kojima je trebala pomoć uvećavao maltene svakodnevno.

Danas hranu i odeću mnoga deca dobijaju zahvaljujući nekolicini divnih ljudi koji su izabrali da rade nešto korisno, umesto da sede ispred TV i kukaju na težak život, gustirajući turske serije i kojekakve urlatore koji nam zagađuju etar…

pomoc3Princip je da svaku porodicu koja im se obrati za pomoć obiđu i upoznaju.
Tako sam se i ja, ničim izazvana, našla u jednoj takvoj kući, jedino zato što imam automobil koji, čisto informacije radi, nema niko od osnivača grupe.

Mlad bračni par.

Odurni političari svih fela bi ih glat svrstali u „žrtve tranzicije“ – kao da žigom obeležavaju stoku.

Ona đak generacije u gimnaziji, nesvršeni student psihologije.i Iako odličan student, nije imala para da studije i završi.

On odmalena bez oca, iz stare niške porodice koja je, sticajem užasnih okolnosti, krenula da tone i nikako da taj pad zaustavi.

Dete centra grada u kome su odrastale generacije njegovih predaka…

A onda je pala odluka.

Prodali su veliki stan u centru Niša i kupili nedovršenu kuću u selu u kome žive samo oni koji su imali peh da se tu rode i oni koje je teška muka na to naterala.

Imaju preslatku devojčicu od 4,5 godina koja, od preživljenih stresova seljakanja, gladi i muke, jedva da govori i dečačića koji još i ne sedi kako valja… samo gleda onim svojim ogromnim okicama i ne odustaje od pokušaja da se osovi na nejake nožice.

Zvuči kao još jedna od srceparajućih priča punih nemaštine i depresije.

Ma, jok. Pojma nemate.

pomocZvali su grupu jer imaju gomilu odeće koju su njihova deca prerasla i muških stvari koje ovaj mladi čovek više ne nosi, jer su zadnjih godinu dana borbe za goli opstanak skinule sa njega skoro 50 kg.

Kažu, značiće nekome ko ima manje od njih.

Kao da je to uopšte moguće.

Pita ih Vojkan treba li im nešto, a ona stidljivo pogleda u muža, pa kroz nelagodu i stid što uopšte mora da zatraži nešto, kaže da bi volela da joj nabavimo neku knjigu… staru porodičnu biblioteku su bili su prinuđeni da prodaju da bi kupili hranu za devojčicu, koja je do treće godine više bila gladna no sita.

I, eto, ima uvek malo vremena između pranja pelena (da, deca i danas uspevaju nekako da porastu i bez Pampersa i skupih pudera i masti), peglanja i održavanja kuće, a onih par omiljenih preostalih knjiga je već naučila napamet.
Priča kako je na auto pijaci pronašla knjigu Dostojevskog na ruskom.
Muž zabrunda na to – dala je 50 dinara za nju, „sigurno smo mogli da je dobijemo i za 30„, ali ona nije htela ni da čuje da se oko toga cenjka.

I onda me pitaju zašto toliko volim Niš, grad koji se davi u apatiji i lenjosti, koji, večito zavideći i mrzeći velikog brata na severu, ne želi da se pogleda u ogledalo i kaže sebi da je dosta. Da mora da oživi sebe ako nema nameru da nestane i ubije i poslednje tragove onoga što ga čini toliko posebnim.

Volim ga, zato što u njemu još uvek žive ljudi koji će zbog dobre knjige zakinuti sebi hleb i koji će podeliti zadnji zalogaj sa komšijom..
I čeznem za danom kada će knjiga jedne veličine kao što je Dostojevski i to u originalu, u ovoj ludoj zemlji, vredeti više od jedne pogačice..

I ne dozvoljavam da me pokoleba ni rečenica kojom su se oprostili od nas, pozivajući nas da opet dođemo. Dođite, fali nam društvo. Retko nam prijatelji u kuću dolaze… daleko smo.

Oni su na svega 12 km od Niša.
Ja sam se odselila 230 km daleko od rodnog grada, što moje prijatelje ne sprečava da dođu.
Mora da je do prijatelja…
Sigurno nema veze sa nemaštinom…

Neka je kiša, neka pada… nije to stvar klime.
Sinoć je kiša padala plačući nad nama.

Vaš komentar: