„Niška deklaracija“- greška koju (ne) treba zaboraviti

[dropcap color=“#DD3333″ type=“square“]g[/dropcap]rađanin: Milorad Doderović, novinar SBS radija

490x370_Milorad-DoderovicStogodišnjica od donošenja „Niške deklaracije“, kojom je Srbija uoči početka Velikog rata u svojoj tadašnjoj ratnoj prestonici  udarila temelje budućoj Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca, obeležena je prigodnim programom i javnim čitanjem teksta Deklaracije ispred Oficirskog doma, a nakon toga i tribinom u sali Skupštine grada. Političari, istoričari i pravni teoretičari izbegavaju eksplicitnu ocenu da li je to bila u pitanju „istorijska greška “ ili „dobro vizionarstvo“ koje se loše završilo.Istim povodom, da li znamo da je u Nišu polovinom septembra 1914.godine potpisan  sporazum koji je utro put kasnijem Tiranskom sporazumu iz 1915.godine o nekoj vrsti unije Srbije i Albanije?

Dobra strana Niške deklaracije je svakako što je Vlada Kraljevine Srbije Nišku deklaraciju uputila na „overu“ Narodnoj skupštini, što je i učinjeno, a loša strana je svakako što niko o ideji tog ujedinjenja u Kraljevinu Srba, Hrvata i Slovenaca nije pitao narod, a po okončanju Velikog rata ni slavne srpske vojskovođe, koji inače nisu bili za zajedničko kraljevstvo sa Hrvatima i Slovencima.Međutim, kako reče predsednik niškog Udruženja stvarala „Car Konstantin“ Novica Ranđelović, jedan od organizatora obeležavanja ove godišnjice – čini se da zajedničku državu sa Hrvatima i Slovencima Srbi možda nisu ni stvarali, niti kasnije rasturali.Nezvanično se inače može  čuti teza da je i stvaranje i rasturanje te zajedničke države bio „masonski posao“ koji je naročito mnogo koštao pre svega Srbe.

Nikola_Pasic_1

Ne znam zašto ali mi ovim povodom nekako padaju na pamet reči velikog kolumbijskog pisca Gabrijela Markesa koji je svojevremeno napisao:

„U novinarstvu, samo jedna činjenica koja je lažna, stvara predrasude o celom poslu. Nasuprot tome, u fikciji, samo jedna istinita činjenica, daje legitimnost celom poslu. To je jedina razlika…“

Na tribini povodom 100.godina „Niške deklaracije“ organizovanoj u Skupštini grada govorili  su predsednik gradskog parlamenta profesor dr Mile Ilić,istoričar  Boban Janković i profesor na katedri za istoriju prava na niškom Pravnom fakultetu dr Nebojša Ranđelović. Oni su ukazalida je način donošenja ove deklaracije, od vladinog predloga preko overe u parlamentu, nesumljivo pokazao da je Srbija uoči Velikog rata, pre jednog veka, nesumljivo bila parlamentarna monarhija, dk su se mnoge druge zemlje uoči tog  rata odricale parlamentarizma.Dalje, učesnici ove tribine su se još složili u oceni da Niška deklaracija možda i nije nešto čime bismo se mogli ponositi, ali je svakako događaj koji ne zaslužuje da bude zaboravljen i ignorisan.On se svakako može analizirati i ovako i onako, možda i u prilog tezi da su Srbi bili romantičari bez pokrića, da su bili naivni idealisti i slično, ali mogli bismo se poslužiti Pašićevskim rezonima – svi koji misle ovako, onako i bilo šta i bilo kako / pa i o NIškoj deklaraciji /, su u pravu!?

Stiče se utisak da je Niš na, reklo bi se „mudar način“ obeležio 100.godišnjicu jednog događaja iz vremena kada je bio ratna prestonica Srbije, ne pretendujući da o tom događaju izriče konačne sudove. Ali,  istovremeno  se i na neki način „praveći važan“ što je u dramatičnim događajima sa početka prošlog veka bio ratna prestonica .

Povodom nedavnih prokokacija aktuelnog albanskog premijera Rame prilikom boravka u Beogradu, neki srpski mediji podsetili su na još jedan događaj koji se uoči Prvog svetskog rata desio u Nišu. O tom događaju se i u srpskoj i u albanmskoj javnosti, čini nam se, malo zna, govori i piše. Taj događaj inače govori da nisu svi Albanci bili provokatori i neprijateljski nastrojeni prema Srbima i Srbiji, a jedan od takvih / ako ne i jedini, ali ne treba ga ćušnuti u nekakav budžak istorije /   bio je premijer Esad Paša Toptani, koji je voleo srpski rod, pomagao mu i bio njegov verni saveznik.

Tokom okupacije Albanije u balkanskim ratovima, Esad Paša je sarađivao sa srpskom i crnogorskom vladom protiv tadašnje  privremene albanske vlade Ismaila Kemalija u Tirani. U previranjima nakon proglašenja nezavisnosti Albanije, krajem 1913, uz pomoć Srbije preuzeo je vlast u centralnoj Albaniji uspostavivši neku vrstu marionetske države.Ovaj hrabri Albanac bio je tokom Prvog svetskog rata na strani Srbije, pa je tako srpskoj vojsci i njenom kralju omogućio povlačenje preko Albanije, štiteći je od napada ekstremista.Esad Paša je sarađivao sa Srbijom, pristajući na izmenu priznatih granica Kneževine Albanije u korist Srbije, Crne Gore i Grčke, a u srpskoj vladi našao je podršku za svoju ambiciju da postane albanski vladar.Esad Paša je uz pomoć Srbije preuzima vlast u središnjoj Albaniji 16. oktobra 1913. proglasivši rivalsku Republiku Centralnu Albaniju sa sedištem u Draču. Njegova “država” je uglavnom obuhvatala muslimansko stanovništvo središnje Albanije, bez katoličkih plemena severa i pravoslavnih s juga. Zvanična Srbija je pomogala i druge lokalne poglavare koji su pružali otpor tadašnjoj privremenoj Kemalovoj vladi, upućujući ih na saradnju sa Esad Pašom.

Po izbijanju Prvog svetskog rata, Esad Paša dolazi u Niš, gde potpisuje tajni ugovor o savezu sa srpskim premijerom Nikolom Pašićem 17. septembra 1914. Ugovorom je predviđeno osnivanje zajedničkih političkih i vojnih institucija, vojni savez i izgradnja Jadranske pruge od Srbije do Drača. Sporazum je ostavljao mogućnost da Srbija, na poziv Esad Paše, vojno interveniše radi zaštite njegovog režima. Razgraničenje između dve zemlje je trebalo da utvrdi posebna srpsko-albanska komisija. Srbija se obavezala da finansira Pašinu žandarmeriju i snabdevanje vojnom opremom, plaćajući po 50.000 dinara mesečno.Srpski ministar unutrašnjih poslova Ljubomir Jovanović doputovao je  u Tiranu i 28. juna 1915. (na Vidovdan) potpisao tajni ugovor sa Esad Pašom o stvaranju realne unije između Srbije i Albanije. A  Srbija je tim  sporazumom dobijala sledeća naselja: Podgradec, Golo Brdo, Debarska Malissia, Ljuma i Has.Zajedničke institucije su podrazumevale vojsku, carinu, narodnu banku i diplomatiju. Uz pomoć Srbije, Esad Paša je trebalo da postane knez Albanije. Predviđa se da srpska vojska ostane u nekim albanskim gradovima da progoni i uništava zajedničke neprijatelje, dok finalne odredbe ugovora ne stupe na snagu.

Pašićeva vlada je smatrala Tiranski sporazum  „najboljim političkim rešenjem albanskog pitanja“. Očekivalo se da će sudbina Albanija ponovo biti razmatran na mirovnoj konferenciji posle rata, pa je Vlada Srbije želela da osigura teritorije.

Austro-Ugarsko-Nemačka ofanziva na Srbiju – s čestim vestima o porazima i povlačenju srpskih trupa – ponovo je ojačala Esad Pašine protivnike u severnoj Albaniji. Krajem 1915. desetkovana srpska vojska je započela povlačenje preko Albanije, koje je ostalo upamćeno kao Albanska golgota.Žandarmerija Esad Paše je pomagla srpskoj vojsci, obezbeđujući sigurne prolaze, smeštaj i hranu, i učestvujući u sukobima sa albanskim odredima koji su napadali srpske jedinice i izbeglice. Kroz oblasti gde Esad Pašina vlast nije dopirala, srpske trupe su se morale oružjem probijati do Jadranskih luka, gde su ih saveznički brodovi čekali.Paša je objavio poseban proglas kojim poziva Albance da pomognu srpskoj vojsci. On je izdao naredbu da se na teritoriji Albanije obavezno mora primati srpski dinar kao sredstvo plaćanja da bi omogućio srpskim vojnicima koji su se povlačili preko Albanije da kupe namirnice za svoje potrebe. Takođe je objavio da srpsku vojsku niko ne sme napasti, a da će onaj ko je napadne veliki greh učiniti.

Ko nam je i zašto uskraćivao pravo da  znamo i detalje iz istorije koji pootvrdjuju da Srbi i Albanci na ovom brdovitom Balkanu nisu baš uvek jedni druge  gledali samo preko nišana, ili preko „drona“?