Sredina osamdesetih u Nišu. To je bilo vreme kada je niški Dom kulture organizovao turneju tada popularnih „Novih fosila“ iz Hrvatske i to po Makedoniji, Srbiji i delu Bosne. Takav angažman se sada ni u snu ne može zamisliti. Branislav Stojković, u Nišu mnogo poznatiji kao Bane Šoče, je tada u Domu kulture bio zadužen da sa ekipom organizuje turneju.
– Ko to nije radio, nema pojma koji su to stresovi. Bili smo u 24 grada po dva koncerta sa par vozila jer su nošene dve opreme dok se na jednoj izvodi koncert, druga se pakuje u sledećem gradu. Svaki dan drugi hotel, dva kamiona, ma čudo! I Makednoja odlično prolazimo, Kosovo takođe, južna Srbija onako, centralna slabo, ali ima publike i onda krah u Bosni. Nismo gledali kalendar i zakažemo koncerte u vrmeme ramazana. Strašno. Živog čoveka nema na ulici, katastrofa. Zakupimo halu od 3.000 mesta, a dođe 160 čoveka – počinje priču Bane za „Građanin“.
-Vratismo se mi, pošto je put tako planiran do Čačka i ja sa njihovim bubnjarom, inače momkom pevačice Sanje Doležal, ne pamtim mu ime, sednem da razgovaramo. Normalno, kažem, idemo dalje u Vojvodinu, ali da li možemo malo ugovor da korigujemo. Niška državna firma ih plaća, ali i pored ramazana, publika slabije dolazi. Objasnim mu ja, ali on kaže „ne, gospon, mi smo profesionalci i mi radimo po ugovoru“. Dobro kažem ja, ali situacija na terenu je takva da se mora pokazati bar malo ljudskosti da se smanji cena, pa ako negde bude više publike od planiranog, može i da se podigne, samo da se nađe mera. On mi kaže „ne i ne“. Dobro, kažem ja.
On kaže da u tom trenutku nije znao šta da radi jer očekuje još dve tri katastrofe, a onda slede veliki koncerti gde su karte takoreći rasprodane. Ali…
-Uzmem ja ugovor i čitam. To sam inače naučio iz producentske kuće „Podijum“ i nekih starih majstora, uvek u ugovoru stoji da, ukoliko izvođač kasni na izvođenje, mora da plaća „penale“ jer se ranije dešavalo da publika čeka, organizator luduje, a muzičare baš ih briga… Sa nama su bili Šecer i Novica iz Doma kulture da prate kontrolu karata. Moji ljudi, Nišlije. Ja im kažem, „slušaj ovako, mora da se snalazimo. Sutra veče za vreme koncerta dok su oni na bini, vas dvojica skinite dve gume od kombija i bacite ih negde bilo gde, a ja ću da budem u sledećem mestu“. Oni me malko čudno gledaju, ali tako i urade. Negde smo bili u nedođiji, pa gde će nađu onolike gume za „Fordov“ kombi. Prikačiće neke bezveze pa će stići. Plan mi je bio da zakasne malo i bio sam spreman da im skidamo gume sve dok se ne urazume. Ne pamtim koje mesto je bilo i prodali smo dobar broj karata, a oni kasne pola sata, publika zviždi. Kad su završili koncert, verovatno su ukapirali o čemu se radi, ali nemaju dokaza i bubnjar mi kaže „slušajte, gospon, razmišljali smo i zaista bi trebalo da se drugačije dogovorimo oko plaćanja“. E, tu si sad na moj teren, mislim se ja i prihvatim, normalno. Otad smo radili kao sat – priča ovu simpatičnu anegdotu Bane Šoče.
M.Smiljković
I on se hvali sa ovim što je uradio. Pa ovo je za svakog kulturnog i civilizovanog čoveka bruka i sramota, a lik se hvali i još iznosi javno u novine! Skida ljudima gume i bukvalno ih sabotira u obavljanu posla i to mu je uspeh. Pa nije ni čudo što nas zapadnjaci tretiraju sa prezirom i kao prevarante. Sram te bre bilo, matori!