[dropcap color=“#DD3333″ type=“square“]g[/dropcap]rađanka:Sara Gros
„Ne stidim se da nosim praseće, a muka me je naterala na to. Nema posla pa je ovo jedini način da odnesem kući koji dinar. Suprug ne radi, bolestan je, sin, takođe. Sve moram ja”, kaže Jasmina Mitić iz sela Krušce koja svakog četvrtka ostavlja ženske poslove i kreće u borbu sa jačim polom na Mramorskoj pijaci. Osmatra pijacu, čeka da neko kupi prase, a onda, ko prvi stigne do njega. Ponekad idu i na ruku prodavcima. Nutkaju kupce da kupe, hvale tuđu robu da bi imali makar malo zarade i za sebe.
„Ajde kupi, kupi, da nosim, teško je tebe“, rečenica je koju Jasmina zna napamet i sve je češće izgovara na Mramorskoj pijaci moleći se bogu da bar neko odluči da počasti porodicu prasetinom ili jagnjatinom, kako kad. Ona na pijaci provede ceo dan, od otvaranja do zatvaranja.Nosi kupljenu prasad do klanice i tako zarađuje za život. Ima ih još, ali je Jasmina jedina žena među nosačima sa Mramora. Nerado govore za medije, a za svoje novo zanimanje kažu da je „borba za opstanak“.
„Jedina sam žena ovde, ali se ne stidim”, kaže ona. „Šta ću. Moram. Dok sam bila koju godinu mlađa i snažnija prasad sam u džaku nosila na ramenu. Tako se brže radilo, pa je bilo i više para. Kako starim to mi je sve teže. Koristim građevinska kolica sada“.
Jasmina je nekada odlazila u nadnicu kod meštana Krušca i okolinih sela.Sada više niko ne traži ni nadničare. Sve rade sami, a niko i ne obrađuje zemlju, pa je ova hrabra žena nadničarstvo zamenila novim zanimanjem.
Jedini princip koji u ovom poslu važi je, ko prvi prasetu, njegovo je prase.
„Prošlog četvrtka nisam zaradila ni dinar. Na Mramoru nije bilo ni jednog kupca. Ljudi nemaju para. Nema više onih koji su nekada kupovali i po dva praseta. Sirotinja na sve strane. I cene nismo dugo menjali. Ostali nosači naplaćuju 20 dinara po kilogramu, ja 15, da bude više mušterija. A kada im je to skupo ja naplatim 50 dinara po prasetu.Tako se pokrpim do sledećeg četvrtka.Svaki je posao za čoveka“.
Jasminu je muka naterala da se lati ovog posla.
„Jedva spajamo kraj sa krajem. Suprug ne radi, sin takođe. Ja koliko mogu. Kuća propada. Krov prokišnjava. Plafon u jednoj sobi potpuno pao. Nemamo gde ni da spavamo. Deci ne možemo da pomognemo. Od posla nema ni govora. Samo nadnice i rad na tuđim njihavama. Živimo od socijalne pomoći i to malo para koje zaradim na Mramorskoj pijaci”, priča Jasmina.
A na Mramorskoj pijaci je sve manje kupaca i sve manje posla za neobične nosače.