Možda nijedna reč nije tako jasno obeležila živote stanovnika Srbije kao često pominjana, po nas uvek fatalna, reč stranog porekla – rezolucija. Začudo, sve te rezolucije koje su nam bitno uticale na kvalitet života imaju i neki broj što nam samo govori da se ove političke odluke pljuskaju po celom svetu kao hiljadarke pevačici na čelo. Imamo svatove, od borbe sa njima pijanima premorenu pevaljku, muziku koja postepeno ubrzava i vodi u ludilo i – broj. Dok i sami ne postanemo broj.
Prva rezolucija koja me je snašla u životu bila je 757 Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija od 30. maja 1992. Ekonomske sankcije su uvedene SR Jugoslaviji. Ovoj rezoluciji je prethodio određeni broj odluka donetih u Savetu bezbednosti ali 757 je izazvala pravu borbu za preživljavanje. Upoznali smo prazne rafove, restrikcije struje, one sa debelim kajlama i bugarsku naftu. Švercovalo se kao tridesetih prošlog veka na američko-kanadskoj granici. Tada je nastala, potpuno opravdano, ideja o Srbma kao nebeskom narodu i čuvena embargo torta. Ove sankcije su trajale do 22.11.1995. Dok je rat besneo oko nas, pokušavali smo da živimo što normalnije. U to vreme je deda Avramov dinar počeo da nam vraća samopoštovanje i taman smo se navikli kada je došlo do agresije NATO snaga na Srbiju.
Opet smo bili u mraku, zbog restrikcije, blizina smrti je bila skoro opipljiva. Čudno pleme Srba je te godine bilo dostojno svojih slavnih predaka iz Prvog svetskog rata što nam, na kraju, nije previše pomoglo jer je došlo do Kumanovskog sporazuma i, dan kasnije, Rezolucije 1244. Ratna dejstva su prestala i osnovana je misija UN na Kosovu. Sada smo bili zatečeni mirom koji, onako najeđeni, nismo previše želeli. Tih meseci mnogi su se nadali da će Amerikanci da krenu kopnenim snagama na Srbiju “pa da im se naplatimo…“
Već dugo se pominje neka rezolucija – te mi ćemo strancima, te oni će nama. Koliko vidim, trebalo bi još samo da se išamaramo i priznamo da smo narod ubica koji je želeo da satre druge narode. Drugi kako hoće, meni ne pada na pamet. Narod kome pripadam je čeljav, neki bi rekli “ usvet“, aljkav je i već pomalo zapušten ali ima savršen osećaj za pravo i pravdu, kao što riba ima onaj mehur koji joj ne dozvoljava da se povredi…
S druge strane, čak i da donesu tu rezoluciju, ona zaista i suštinski ništa neće promeniti. Znamo mi dobro i ko smo i šta smo…
Iluzorno je i kontemplirati o tome da je neki narod genocidan, no ocigledno, neki imaju tave ideje.
Notorna je činjenica – ni jedan narod nije niti može da bude genocidan. Genocidne su politike i njihovi eksponenti. Dakle, to važi i za Srbe kao narod.