[dropcap color=“#DD3333″ type=“square“]g[/dropcap]rađanin: Jelena Đorđević
Ej, volim ja da gledam ove rijaliti emisije. Ali one zabavne i humanitarne, gle pevaju, plešu, pa posle dobiju neku kintu da pomognu nekome. Evo, baš ovaj sada aktuelni Ples sa zvezdama zbog koga noću sanjam Šapića bez košulje, a danju se lomatam i plešem po sobi lomeći i sebe i nameštaj. Ali najviše mi se dopada ta kombinacija, plešeš i pomažeš onome kome je to najpotrebnije.
To imamo i mi u Nišu. Zove se Plesna škola Step. I zove se Grupa za pomoć ugroženim Nišlijama. Na jednom mestu, zajedno, đuture. Izvinjavam se, ne zove se, zvalo se.
Mislim da sam za Step prvi put čula kada sam pošla u prvi osnovne, otprilike se tada i osnovala plesna škola u okviru mesne zajednice, bilo potrebno ljudima pa je osnovali. Bilo je potrebno i nama da ne bi sedeli na ‘ladan beton, nego da radimo nešto konkretno, da uživamo u tome, u „sklonite decu s ulica“ fazonu.
Doduše, imala sam oko 13 kada sam prvi put ušla u onu salu i počela da đuskam. Sećam se tada i Vojkana i Maje, i Voje, Save i Spirka, i kako smo jedva čekali da dođe veče, odvajali kintu od užine da skupimo za članarinu, mislim da i dalje imam člansku kartu negde, onu roze.
Mislim da sam za Grupu za pomoć ugroženim Nišlijama prvi put čula kada sam imala 35. Nemam ni ja mnogo, sredstava a ne godina, ali volim da pomognem pa mi je došlo kao kec na deset. Pogotovo sve njihove akcije u kojima sam na ovaj ili onaj način učestvovala. Donesem nešto, ili pomognem da napravim paket, ili bar pričam o tome na sva usta, da se čuje, da poneko dođe, donese, pomogne.
Organizovali se koncerti, fudbalske utakmice, svi su čuli, svi su pomagali i dobro se provodili pri tom. Nemam ni ja mnogo, ali imam posao i platu, imam stan, imam i zdravlja, koliko –toliko, što je mnogo, mnogo više nego što imaju neke porodice koje sam posećivala. I trudila sam se koliko god sam u mogućnosti i pri tom mobilisala sve koje sam mogla da urade isto.
A onda me juče zaprepastila poruka koju sam dobila. Nema više Stepa, nema više Grupe. Ima, ali ih neće biti. Zašto, pa eto, nekome se više ne isplati. Da se razumemo, sala u kojoj se pleše i u kojoj se deli pomoć našim sugrađanima nije neko savremeno čudo da bi se neko polakomio. Ali eto.
Nije važno što se isplati deci koja tu uče prve korake i bave se tim divnim sportom.
Nije važno što više od osamdeset porodica dobija neophodnu pomoć koju im niko drugi ne obezbeđuje.
Ma šta bre nije važno?!
Ako neko stvarno misli da nešto što traje 30 godina može tek tako da se izbriše, cenim da ga čeka samo takvo iznenađenje. Neko žali zbog plesne škole, neko zbog jednog humanitarnog udruženja koje ne puni svoje džepove, frižidere i ormare, nego sve nesebično daje drugima (u šta sam se mnogo puta uverila).
Taj koji je doneo tu odluku da ugasi sve to, umesto da podrži, na bilo koji način, taj nije video ni osmehe dečice koju roditelji dovode da plešu, taj nije video izraze na licima čitavih porodica kada im se uruči pomoć. A trebalo bi da vidi.
I daće Bog da vidi, jer je nemoguće da se na ovome završi. I ne sme.