Poziv Merkelove je još jedan manevar „toplo – hladno“ da bi se priznalo Kosovo

Poziv Merkelove je kod nas delovao kao melem na ranu posle, blago rečeno, hapšenja Marka Đurica. Opet smo bitni. Bolje rečeno, nije tačno da nismo bitni. To su, ukratko, efekti poziva.

Konkretno, državna televizija kaze : “ ponovni poziv kancelarke Angele Merkel, kao i planirani sastanci sa Mogerini i Makronom, govore o najmanje dve stvari. Jedna je da se međunarodnoj zajednici žuri da zatvori “ slučaj Kosovo“, a druga da je jasno da to neće moći mimo Srbije, odnosno Vučića, jer nijedno rešenje za Kosovo koje bi Srbiju ostavilo nezadovoljnom i frustriranom ne bi osiguralo održiv mir i bezbednost u regionu.

Iz ove analize RTS-a trebalo bi da zaključimo da je Merkelovoj vrlo bitno šta mi mislimo . I drugi pametnjakovici su se obradovali. Bivši ambasador Srbije u Berlinu Milovan Božinovic kaže da je ovaj poziv ohrabrujući znak, on pruža mogućnost da se dijalog pomeri sa mrtve tačke. Predsednik centra za proučavanje globalizacije, Dejan Miletić ukazuje na drugi bitan momenat, a to je da su Merkelova i Vucić izgradili odnos poverenja, i to će pozitivno uticati na rešavanje izazova na Balkanu.

Ipak, da se nebi zaradovali previše, Miletić odmah dodaje da ne treba očekivati trajno rešenje već samo bolje razumevanje srpske situacije. “ Treba imati u vidu da Nemačka politika ima jednu konstantu, te da ta konstanta nije u skladu sa kompromisima koje Srbija traži kako bi izgradila trajna rešenja na Balkanu„.

I dalje, čitav niz mudrih glava i raznih centara za gubljenje vremena su izjavili po nešto.

Uopste, može se reci da bi puno nasih „intelektualaca“ ostalo bez hleba kad bi se kojom srećom sutra rešio problem Kosova.

Nije li ovo već viđeno?

Ovaj Merkelin poziv je samo običan nastavak stare i dobro poznate politike toplo – hladno.

Albancima se dozvoli ono što nama ne bi ni u snu, zasta bismo mi došli najmanje pod sankcije (a možda i bombardovanje ). Njima se uputi kritika, roditeljska, a onda se nama pokloni pažnja, upute komplimenti, kao mi smo razumni, kulturni, pa nećemo valjda. I tako se gvozđe lomi, napred-nazad, toplo-hladno.

Ako je neko mislio da političari nisu ljudi – prevario se. U suštini može se reći da su to školovani seljaci. Isti štosevi kao da si stao ispred zadruge da popijes pivo. Sve je to zaodenuto u skupocena odela i kola, gala prijeme i mnogobrojne novinare. Izgovaraju se neke složene recenice i duboke misli i sve je to samo deo predstave, magije koja treba da vas opčini.

Što se tice zapada oni misle da smo mi mali i nebitni. Pomaziće nas malo po kosi kao dete, udariće malo po dupetu, kao dete, i na kraju ćemo se dogovoriti da bude kako oni kažu.

I to funkcioniše. Oseća se u vazduhu. Više i nije pitanje da li ćemo priznati nezavisnost Kosova, nego za koju cenu. To što mi kažemo da nikada nećemo priznati nezavisnost je isto kao kad ti devojka kaze da ni u snu nebi bila sa tobom, a to će biti možda jos večeras.

RTS kaže : “ Kosovo je, naime, kompleksno pitanje. Ne samo pitanje statusa, vec i niz pitanja koja iz toga proizilaze a koja takođe moraju biti rešena sveobuhvatnim sporazumom o normalizaciji odnosa. Predsednik Vučić ni u jednoj izjavi nije ostavio dilemu da Kosovo nije za nas puka teritorija, vec teritorija na kojoj žive Srbi, kojima se moraju garantovati prava…

Tu je i pitanje imovine, o kojoj Priština neće da razgovara, potom pitanje zamrznutih para od privatizacije srpskih kompanija, rudnog bogatstva, Gazivoda, Trepče. “ Pametnom je dovoljno.