Moram sa vama podelim svoje iskustvo. Takođe želim i da vidite da među lekarima na žalost postoji dobar deo onih za koje smo mi „zlatne koke“ i koje jedino profit interesuje.
Još malo pa će pune dve godine otkako imam dijagnozu Adeno karcinom grlića materice.
Ja sam još u samom početku posumnjala u tu dijagnozu iz privatne poliklinike u Nišu, pošto mi jedino taj nalaz nije bio u redu. Sve ostalo, pregled spekulumom, ultrazvuk, kao i to da se ja dobro osećam, bilo je u redu. Dakle, ja sam od starta posumnjala u doktore jer je bilo očigledno da nešto mute.
U pitanju je čitava organizovana grupa lekara. Odbila sam sve terapije, a oni nisu želeli da me operišu jer je bilo kasno za to, kako su mi tada rekli. Ispalo je da nisu hteli da me operišu da ne bi morali izvađen organ da šalju za Beograd na patologiju i tu se pokaže da nema kancera. Ovako je bilo najlakše, preskočiti operaciju i odmah na hemio i zračenje.
Vreme je prolazilo, a ja pokušavala da ih izmolim da mi ponovo urade biopsiju i potvrdimo nalaz. To oni nisu nikako želeli. U međuvremenu sam podigla na revers pločice i kalupe i odnela „na proveru“ u drugu kliniku. NALAZ NIJE POTVRĐEN.
Oni su pronašli da imam potpuno drugi kancer, međutim u razgovoru sa patologom iz te druge klinike saznala sam da koji god da sam od ta dva kancera imala do vremena kada sam mu se obratila ne bih više bila u životu bez lečenja. Krajem marta prošle godine su mi dali dijagnozu, a decembra sam živa i zdrava bez ikakve operacije ili terapije. Tada mi je rečeno da postoji sumnja da doneti uzorak uošte nije moje tkivo s obzirom da sam živa tada, a hvala Bogu i sada nakon deset meseci od vremena koje je već bilo za čuđenje.
Dakle, mutilo se sa mojim uzorkom.
Ja još malo pa dve duge godine života pod paranojom nemam tačnu dijagnozu, oni se slepo drže one prve koja očigledno nema ni veze.
Za ove dve godine preživela sam svašta od lekara. Zvali su me privatno, i preko zajedničkih poznanika, i mene i supruga, i zastrašivali me. Pokušavali su da me po svaku cenu ubede da odem na zračenje da bi „spalili“ dokaze da kancera nije ni bilo. Mom suprugu su govorili kada bi ga pozvali na poslu da ako ne budem došla na zračenje što hitnije iskrvariću kao zaklano pile i umirati u jezivim bolovima.
Možete da zamislite kako nam je bilo u tim trenucima.
Pokušavala sam i pokušavala da dođem nekako do istine, međutim za mene su sva vrata bila zatvorena. Jedina opcija je bila zračenje, nikako ne ponovljena biopsija i mada nalaz nije potvrđen i ja sam to imala crno na belo. Posle tačno godinu dana ludila i pakla koji su mi priredili, ja sam, neznajući više šta ću od muke sa detetom sela na avion i otišla u Švedsku da pokušam tamo da nekako otkrijem šta je samnom.
Otišla sam tamo sa detetom, sa dve malecne torbice, u potpuno nepoznato pokušavajući da se spasim. Pošto nisam imala da platim nikakvo lečenje u inostranstvu, odlučila sam da tražimo azil pošto bi tako imala prava na zdravstveno osiguranje i lečenje kod njih.
Boravili smo tamo u azilantskom centru dva meseca, uradili su mi potrebne analize i nema nikakvog kancera.
Šveđani tvrde da je hormonski poremećaj i premenopauza, kao i loš položaj karlice usled obostranog iščašenja kukova napravilo problem, ali da sam ja po njima potpuno zdrava.
Bili su šokirani kroz kakav pakao sam prošla zahvaljujući srpskim lekarima . I znate šta, dobili smo pravo na azil. Toliko je za njih moja priča bila strašna. I sve potkrepljeno dokazima.
U policiji i dan danas vode istragu protiv desetak lekara. I svi se prave ludi. Svi lažu, svi nešto kriju. Prijavila sam sve zdravstvenoj ispekciji u Nišu, Lekarskoj komori i sudu časti. I ništa se nije dogodilo.
Ja zaista ne vidim gde će veći dokaz da kancera nije ni bilo posle još malo pa dve pune godine bez ikakvog lečenja. U svakom slučaju vreme radi za mene, svoju pravdu moram da isteram zbog svih nas, epidemija kancera u Srbiji nije ništa drugo nego posledica lekarske pohlepe.
Molim vas da ovu moju priču vidi što veći broj ljudi da imaju u vidu šta se radi, i to lagano, niko čak i ne odgovara za svoje postupke.
Na žalost u mom iskustvu dokazalo se da „vrana vrani oči ne vadi“ barem što se tiče lekara u Srbiji. Hvala Šveđanima što su mi pomogli, mada je za mene i moju porodicu sve to bilo užasno teško.