Objavljeno: nedelja, 23. februar 2014.

Privid buđenja

[dropcap color=“#DD3333″ type=“square“]g[/dropcap]rađanin: Marijana Marković

marijana2Evropa  gori. Od Bugarske u februaru prošle godine, preko Turske u maju, pa do Bosne i demonstracija u Ukrajni, koje su se kretale u pravcu građanskog rata, Evropa je u plamenu.

Za to vreme, u Srbiji je, srećom, sve super.

Dok su ulice Kijeva spalili tenkovi koje je Janukovič poslao da ruše demonstracije, ulice Niša pune su kafića u kojima ljudi bezbrižno uživaju na prolećnom suncu.

Pored Srbije jedno su tako bezbrižne Norveška i Island. I pomislio bi čovek da je negde na severu, samo da nije ovog blata do kolena i da se seljaci ne bodu noževima.

Čitala sam juče o Majdanu i o ljudima koji su danas na njemu. Tamo je ukrajinska i levica i desnica, ljudi sa ruskog i ukrajinskog govornog područja. LGBT aktivisti dežuraju na SOS telefonima, a ukrajinske feministkinje čuvaju improvizovanu bolnicu u manastiru, da povređeni ne bi bili oteti. Svi zajedno na jednom trgu. Zamislite to.

Za to vreme prosečan Srbin je naučio da urla šizofrene parole kako nas sloga spašava, dok je pri tom, u Srbiji nemoguće okupiti više od petoro ljudi oko jedne ideje.

Ovih dana se stvorio privid da se, u ovom mrtvom moru koje nas okružuje, nešto događa. Privid.

Nekoliko hiljada ljudi koji su 15. i 21. februara stajali na trgu kralja Milana i protestvovali protiv nasilja zbog smrti Vuka Stojiljkovića, interesovali su jedino sami sebe. U centru Niša je tih dana stajalo nekoliko hiljada pojedinaca.

IMG-20140221-WA0016Vuk Stojiljković, igrom slučaja, nije bio LGBT osoba, nije bio žene žrtva porodičnog nasilja, a ni nacionalna manjina, što je proteste povodom ubistva ovog momka učinilo potpuno nezanimljivim za nevladin sektor, na primer.

Od stotina registrovanih nevladinih organizacija koje se navodno bore protiv nasilja, broj onih koje su podržale skupove u Nišu bio je nula. Dakle, ni jedan jedini NVO u Srbiji nije istupio javno i poslao podršku organizatorima protesta. Verovatno je lepše i lakše biti profesionalni altruista i mrzitelj nasilja.

Ubistvo Vuka Stojiljkovića nije bilo ni novi profitonosni projekat, pa nije bilo predmet interesovanja samozagledanih nvo aktivista. Ta svako za sebe i svako za svoj lični interes politika je očigledno deo  genetskog koda  u Srba, što je osnovna razlika između nas i Ukrajinaca, na primer, a i glavni razlog zbog kog se nikad nećemo pomaći iz mrtve tačke.

Ako ne možemo svi da se složimo oko toga da se ljudi ne smeju međusobno ubijati, čemu da se dalje nadamo.

DSC_6289Konstruktivni bes građana Niša i volja da svoje nezadovoljsto iskažu izlaskom na ulicu će zbog te naše osobine nestati istom brzinom kojom su i nastali. Imaćemo privid da se budimo, a zapravo smo se samo promeškoljili i nastavili da spavamo… ili ispijamo produženi s mlekom u velikoj šolji.

Po svemu sudeći, još mnogo puta dogodiće nam se Dimitrije ili Vuk da bismo shvatili ko smo, kuda smo krenuli i šta radimo pogrešno na tom putu.

Vaš komentar:


Nišville 2017