Objavljeno: sreda, 30. april 2014.

Religija naše mladosti

[dropcap color=“#DD3333″ type=“square“]g[/dropcap]rađanin: Srđan Stojiljković
Prvi album Haustora je uhvatio moj smešni dualizam: trofejni brushalter razapet na stolici i moj tek kupljeni album za sličice Španija 1982.

Stare nazore odbacit ću
Srušiti mostove
Pokušat ću naći dosta snage
Za ponovo
Mijenjam se– Haustor

album

Naravno, brushalter nisam ulovio ja. On je bio nastavno sredstvo. Naš dobri drug Šunka, koji je u to vreme jedini od svih nas imao kakve-takve emotivne kontakte sa devojčicama, u nekom od svojih epskih osvajanja pribavio je taj mekani brus. Uz neku beznačajnu nadoknadu, verovatno desetak kesica panini sličica ili nešto slično, iznajmljivao nam je svoj čuveni osvajački ulov. Ja sam tek peti došao na red da vežbam na njemu: žmureći sam pokušavao da navežbam otkopčavanje brushaltera jednom rukom – veština bez koje nije vredelo upuštati se u bilo kakav odnos sa devojkama. Šunka je prvi popunio album i činilo nam se, dok smo mi mukotrpno vežbali, da je sve devojke imao samo za sebe.

Brushalter nije bio posebno uzbudljiv. Nekada beo, postao je siv od mnogo dodira i znoja vežbača. Takođe, izgubio je oblik pa je nekako otromboljeno stajao na stolici, kako god ga zatezali. Na kraju, to i nije bio ulov našeg lažljivog druga; bio je to brushalterkoji je ukrao od sestre. Shvatili smo da je i njemu mnogo više bilo stalo do toga da popuni album sa sličicama fudbalera nego da koristi prazan prostorza druženje sa devojkama.

Iam, iam, iam, iam… – to je bila naša mantra dok smo brzinski skenirali sličicu po sličicu koju je neko sa velikim „kupom“ davao na uvid. Sa gotovo popunjenim albumom, uzviknuti NEAM! bilo je kao doživeti vrhunsko uzbuđenje, nalik orgazmičnom. Jačina uzbuđenja je bila proporcionalna brzini guranja u džep svih sličica od strane vlasnika, i odjednom bi morao da ide kući. Već su ga zvali roditelji a i vreme je ručku. A zapravo je samo hteo da čuje ponudu za tu dragocenu sličicu, tobože odlazeći. Ako bi ponuda bila razočaravajuća, produžio bi korak, ne osvrnuvši se.

Zbog malo bolje ponude bi načuljio uši i zastao. Ako bi ponuda bila izdašna, teatralno bi se okrenuo na petama, zažmurio bi i zatražio nepristojno više od te dobre ponude. To bi označilo početak pravog cenkanja, uz kolačenje očiju, podsmeh, ljutnju i konačno, dogovor, nakon koga bi svako od učesnika cenkanja smatrao da je preveslao ovog drugog.

Ta pojava je imala sve karakteristike neke pomalo čudne religije koja se u određeno vreme, svake četvrte godine, pojavljivala na obzorju i obasjavala nas nekoliko meseci; činila nas revnosnim, uzbuđenim i verujućima. A onda bi nakon odigranog finala, potpuno iščezavala čekajući neku našu novu slabost da se pojavi. Nakon četiri godine.

Naravno, bilo je tu i najrevnosnijih u veri koji su koristili evropsko i domaće prvenstvo u fudbalu da propagiraju religiju. Nešto kao ziloti u pravoslavlju.
Najgori su bili oni, otrgnuti od matice prave i čiste vere, pa su skupljali sličice koje nemaju veze sa fudbalom. Na primer: UFO leteći tanjiri, Super zvezde Jež, Partizanska eskadrila i slično. Oni su pod velom tajne razmenjivali sličice.
Njih smo se klonili.

Religiozna igra zvana: par-nepar, budila je u nama hazarderski duh i učvršćivala je naše međusobne odnose. I sada pamtim zadovoljstvo zbog dobitka kada sam opelješio jednog novajliju, uz pomoć sreće i malo varanja. I to je jedini put kada sam se trijumfalno vratio kući, ushićen i treperav. To se pamti!
Panini sličice su potpuno obojile naše detinjstv i našu mladost. Nekako, ta boja nije izbledela ni sada.

Završetak turneje Depeche mode je uhvatio moj smešni dualizam: posmatranje sedih vlasi u ogledalu i moj tek kupljeni album za sličice Brazil 2014.
Neke stvari se ne menjaju. Vera je to.


Nišville 2017