Sasvim lično: Kako spoznaš suštinu života kada progutaš kašiku Ariela – s đurđevkom?

Nema čoveka kome nisam ispričao ovu priču da se nije slatko nasmejao. I jeste smešna, kako nije, ali tih dvadesetak minuta života sigurno nikada neću da zaboravim. Kako volim male gradske priče, te minute sam morao da pretočim u redove. Šteta je da svojim blamom nasmejem samo desetak prijatelja.

Radnja se događa ovog leta, prve polovine avgusta, oko 4,00 ujutru u grčkom mestu Olimpik bič. Iz raznoraznih predrasuda nisam bio oduševljen mestom, ali da bi ja što pre autom stigao do mora, a deca udisala so – to je to.

Budim se, onako bunovan odlazim u wc i na povratku zastajem ispred kuhinjskog pulta. Tražim nešto slatko. U mraku da ne bi probudio decu, šuškam, lupkam tanjirima, otvaram frižider… Sve pojeli.

Svaki suprug (verovatno i supruge) kriju neku svoju naviku u bračnom životu. Tako i ja, kući u Nišu nikada ne pravim Cedevitu u čaši, ne mućkam i slično, nego kad’ me niko ne vidi u kuhinji, navrnem iz one braon plastike i tako se nekada osvežim.

To sam uradio i te zore, onako bunovan. Stoji kutija od Cedevite na pultu pored ekspres ringle u apartamnu. Navrnem ja i progutam, otprilike jednu supenu kašiku. Ukus nepoznat, kao da sam izgrickao neko aromatizovano brašno sa samlevenim tek ubranim poljskim cvećem. Za sve to vreme žmurim, kao da se ne rasanim. Ukapiram da to nije Cedevita. Šta li je?

Budim ženu onako nežno da ne probudim decu koja spavaju pored nje.

• Šta ti je ovo u pakovanje od Cedevite? – pitam ja.
• To je Arijel s đurđevkom. Nemoj da piješ – reče ona i nastavi da spava.
• Jebi ga, sad je kasno – rekoh poluglasno.

Šta sad? Šta mož’ da radi čovek u Olimpik biču koji u četiri ujutru slučajno pojede kašiku Arijela – s đurđevkom? Kako da se spasi trovanja? Neka bolnica u Solunu mi kilometrima daleko, kome i na kom jeziku da objasnim šta sam uradio, da budim ženu, glupo je – kako će mi pomogne, pa ja čak nemam ni kutiju od Ariela da vidim koju sam hemiju pojeo? Ceo svoj život sam poklonio Nišu, gde sad koske da ostavim u mestu koje se zove Olimpik bič!?

Uđem u sobu s terase, računam kad’ ću već da se otrujem, daj da popijem ona dva piva iz frižidera.

I onda se desi nešto, za mene fascinantno. Kako se snop od neke svetilje probijao kroz poluotvorena vrata terase, u onom mraku, osvetlio je decu kako spavaju.

Osetih da nikada, ali zaista nikada više nisam, nego tada, želeo da budem živ. Nasmejem se, onako vrhom usana, slikam ih i uzmem ona dva piva. Da u povratku ne šuškam kada se budem vraćao za drugo pivo. Ako preteknem do tada.

Čitajući nekada Alber Kamija i svu tu njegovu filozofiju apsurda, mnogo dugo jednostavno, nisam imao strah za život. Momačke dane sam arčio na zadovoljstva, smatrajući da sve ovo što radimo, što se sekiramo, ne vredi ništa. Zato sam često i pisao neke stvari ne bojeći se za život. Mada je trebalo. Život sam shvatao kao jednu besmislicu u kojoj su važna čast i mala dnevna zadovoljstva. Tako sam u vojsci sedeo dva dana u vodi gladan. Dok su svi kukali, meni nije bilo prijatno, ali sam gledao oko sebe gde da nađem zadovoljstvo. Snašao sam se nekako da ostanem pribran.

Te zore u Grčkoj se teorija o apsurdu života, srušila.

Pijem drugo pivo i u stomaku se ništa ne događa. I onda se desilo nešto smešno. Za mene, bar. Gospođa Beograđanka sa svojih pedesetak godina se pojavljuje na terasi prekoputa. Dobacuje mi nešto u stilu „pravi ljudi nikad ne spavaju, oni u Grčkoj uživaju“ i sve tako nešto lascivno.

• Di ću ženo sad da flertujem, kad sam već neplanirano planirao da se otrujem praškom za mašinsko pranje veša – to mi je palo na pamet. I ja počnem da se smejuljim. Njoj ništa nije bilom jasno, ali meni se „razvezaše“ filmovi.

Razmišljao sam da napišem jedno oproštajno pismo, da objasnim situaciju, ali mi u isto vreme pade na pamet „pa ceo Niš bi se iskidao od smeha“, a povrh svega to što bi posthumno dobio nadimak Marko Ariel!? S đurđevkom. Smešno, gde nije smešno. Pa onda, zamisli u medijima taj „In memoriam“, sugurno najsmešniji ikada napisan na svetu. Kako li bi taj tekst zvučao, pa smešno, ali to bi mi čak i bilo milo.

Dovrših ono pivo, pogledah decu i za svaki slučaj izvadih nekih 50 evra koje sam krio od žene, za slučaj ako ostanemo bez dinara da mož’ da se prehranimo. Srpska posla.

• Hajde tata, treba da probamo nove miške, svi su već na plaži – budi me ćerka ujutru oko 10 sati.

Ustajem, dobro je, živ sam. Žena priča o lošem grčkom puteru, sinčić me hvata za ruku, vodi me na česmu pošto sam mu reko da tu curi more… Sitaucija redovna, ja presrećan. Ništa mi ne smeta. Ni ona travuljina u moru, ni cika i vriska… Spoznam da sam baš bio namćor što sam se ljutio na ženu i ćerku što ne umeju da izađu iz kupatila, što sam juče jeo pile sa krompirom bez salate, što sudovi moraju da se peru i zveckaju baš kad Andrej i ja dremamo posle ručka… Što je moj krevet služio kao magacin za šampon „Elza i Ana“, razne kozmetičke preparate sa nemačkim imenima kojima ne znam ni ime, ni čemu služe.

Kad je već takva situacija, rekoh sebi, sad ću društvo da počastim s onih istih 50 evra. Mila ćera moja, je za 20 evra u igraonici jahala slona, vozila Pepeljuginu diližansu, sa Helou Kiti se vozila u njenom automobilu, sve dok joj je na licu bilo osmeha koji se polako pretvarao u grimasu umorne devojčice, sve dok nije rekla „tata, dosta je“. Ženi Simoni sam rekao da kupi nešto lepo, a meni je od tog dana bilo svakodnevno važno da gledam zalazak sunca pored mora i pijem najbolje pivo. Jes malo patetično, ali i to me zabole. Želja ispunjena. Andreju smo kupili najskuplji keks sa čokoladnim filom i igračku koju je odmah polomio. Sutra smo išli na neki gala ručak. I preksutra.

Bez obzira koliko bezazleno izgledalo, od žene ne bi trebalo kriti neke stvari. Nije mi rekla da je Ariel u ambalaži Cedevite jer je pretpostavila da ću videti da u čaši nije to što piše na kutiji kada smućkam sok… Nije znala tajnu, ali bitno da je ja sada znam.