Objavljeno: среда, 29. јул 2015.

Sećanje na humanistu, slikara, kreativca – Zaista je teško bilo biti Cale Žarić

Tog decembarskog dana na poslednjem ispraćaju svi su ćutali, bili su nemi pred njegovom rakom. U potpunoj tišini svi su jedino čuli kako odzvanja ista bol. Tek mesecima kasnije otvaraju se srca i razvezuju jezici za sve tad neiskazane reči. Ko je bio taj čovek koji je živeo iza imena Slaviša Cale Žarić – u nekoliko redova, njemu u čast i u znak sećanja, svima onima koji su ga poznavali i voleli, podelili su svoje reči Ljilja Žarić, Caletova supruga i prijatelji Minja Ilijeva i Ivan Matejević.

Cale-Žarić-sa-suprugom

Cale Žarić sa suprugom Ljiljom

Rođen je 5. marta 1954. godine u Nišu. Osnovnu školu završio u Nišu. Išao u sve tri niške gimnazije, a završio Gimnaziju u Soko Banji. Bio omiljen među drugovima zbog svoje nenametljivosti i duhovitosti. Studirao na Filozofskom fakultetu u Nišu na Odseku za sociologiju. Završio Višu ekonomsku školu. Najveća želja mu je bila da upiše Akademuju likovnih umetnosti u Beogradu. Vredno spremao prijemni ispit na koji nikad nije otišao, jer mu roditelji nisu dozvolili. Ostao je to njegov neostvareni san. Bio je veoma talentovan. Akademski slikari su ga jako cenili. Bez obzira što nije studirao na Likovnoj akademiji, celog života se bavio umetnošću sa odsustvom želje za dokazivanjem. Zaposlio se 1982. godine u Gorici kao dizajner. U vreme kada su se panoi za filmske susrete oslikavali rukom, iskazao je svoj talenat i slikarsko umeće oslikavši ih bezbroj sve do ere bilborda i banera.

Cale-Žarić-sa-ljubimcima

Bio je zaljubljenik u hrtove, ali i u sve životinje

Voleo je prirodu i hrtove. To je bio jedan od razloga što je od 2007. godine živeo van Niša. Tada je pokazao šta sve ume i može da napravi. U prirodi je nalazio komade drveća koje je oblikovao i izrađivao neverovatna umetnička dela. Umeo je i sa metalom. Izradio je noževe raznih veličina i oblika. Pravio je stočiće, stolove, stolice, čiviluke, police, ogledala…… Sve od otpadnog materijala. Veoma lepo pisao. Ispisivao diplome na mnogim manifestacijama i događajima. Kao veliki ljubitelj i poznavalac pasa, bio je veoma uvažen u svetu kinologije. Poznavao je i negovao stare i zaboravljene autohtone naše rase pasa. Bio je ekspert za hrtove. Takmičio se sa svojim psima po celoj bivšoj SFRJ i po Evropi. Osvajao nagrade .

Dva najpoznatija psa, koja je odnegovao, a svetski su šampioni bili su: Ruski hrt berzoj „Peđa“ i Mali engleski hrt Whippet Allgati Back Hudson – Roki. Imao je odgajivačnicu „The Berzoi Caraman“. Bio je međunarodni kinološki sudija. Pre tri godine osnovao je klub ljubitelja Vipeta „Košava“, koji uglavnom čine mladi ljudi, za koje je Cale mislio da zaslužuju vlasništvo ovih pasa. Poznavao izvanredno pečurke i lekovito bilje. Bio je odličan kulinar. Čuveni su njegovi „kotlići“ koje je spremao za svoje prijatelje. Čak je i učestvovao na jednom takmičenju u pripremanju riblje čorbe i osvoji prvo mesto. Oženjen, otac Milice i Miodraga. Otišao je 16. decembra 2014. godine. Otišao je, ali uvek će biti tu oko nas, sa nama… Bio je to Cale Žarić

Ljilja Žarić

Pozdrav prijatelju
Caletu Žariću

Sada si, Cale,
U nekom nebeskom kafančetu
Sa stolnjakom na kocke
I sa nekim novim pajtašima
Ispravljaš krive Drine
I krotiš besne gliste…

A omiljeni kucovi,
Pajtosi i španske glumice
Ostali tamo daleko
U snu koji je bi život
Na sasvim drugoj planeti.

Setiš ih se samo
Kada se zagledaš u mesec
Koji je ostao isti.

Tada podigneš čašu
Da nazdraviš
Svemu što je bilo
Dok iz daljine
Dopire miris žalfije
I tvoj Roki laje
Na okrnjeni mesec.

Minja Ilijeva

CALE

cale foto-1Mnogi su mislili da znaju Caleta Žarića, ali nisu. Ili barem ne onoliko koliko je trebalo.
Ništa čudno.
On nije dozvoljavao da ga upoznamo.
Do kraja. U potpunosti.
Krio se.
Krio je sebe.
Želeo je samog sebe, ma koliko to sebično bilo.
Živeo je kako je živeo, kako je hteo, ili je mislio da tako hoće. Odnosno mislio je da mu tako odgovara. Ma koliko to sebično bilo.
Ako ne da sebe a od sebe sve da onda se ispuni.
Održavao je život.
Spajao prošlost s trenutnim, koju je projektovao u budućnost.
Konstruisao.
Pravio stvari od drveta i metala. Slikao i prepoznatljivo ispisivao slova.
Poznavao najbolje ljude.
Družio se s hrtovima. Pecao ribe za mačke.
Nije jeo. Pio rakiju i pušio.
Nije voleo svečanosti.
Želeo da pomaže.
Neizmerno bio duhovit.
Znao sve o psima, lovu, medicini, kulinarstvu, dizajnu, umetnosti, ljudima, drveću, pečurkama…
Pobeđivao nepobedivo. Pobedio i samog sebe.
Umirao neprimetno.
Kako je živeo tako i nije više. Umirao je a nije davao znake smrti. I smrt kao i život je krio od svih nas. Možda i od sebe. Samo što to niko nikada neće da zna. Tako je Cale hteo.
Kako ga nema, nestalo je mnogih stvari. Tek se sada vidi to teško breme znanja koje je nosio. Mnogi više ne mogu da dađu do saznanja, jer su se oslanjali na njegovo mišljenje i sud i bez sumnje sledili sve što bi preporučio, pošto bi suprotno bilo pogrešno. Koliko saznajnih svera je pokrivao znaju samo oni koji su stalno s njim bili. Oni koji su bez toga ostali i to svakodnevno.
Od svih priča, a ima ih toliko, čini mi se sada najboljom kada je Deks Pantalejski stalno slušajući o Caletu rekao ljudima, koji su mu te priče pričali, da su ga izmislili i da on u stvari ne postoji.
Kako je neko takav i mogao da postoji.
Zaista je teško bilo, biti Cale Žarić.

Ivan Matejević

Vaš komentar: