Osmočlana porodica Katarine Cvijić (30) i Srđana Tasića (40) sa šestoro dece živi bez struje u aleksinačkom selu Ljupten već pune tri godine i dva meseca. Nisu gladni, imaju drva za ogrev, ali i ljubav koja ih održava da uz osmehe prežive teške dane. Sa skromnim poklonima i uz pravoslavne običaje, proslavili su najradosniji praznik Božić.
Ovoj porodici, u kojoj bi trebalo dnevno obezbediti 24 obroka, potrebno je oko 150.000 dinara da bi sijalica ponovo obasjavala svetlost braće i sestara od kojih najmlađe ima godinu dana, a najstarije 14 godina.
Problem datira od pre par godina i to sa sa brojilom. Ovaj novac im je potreban da ga prebace u svoju kuću, da potom dobiju struju i da normalno žive.
U trošnoj kući pored roditelja u ovom selu žive Miloš (godinu dana), Milica (2), Vladan (5), Vasilije (9, Veljko (10) i Marina (14). Deo kuće oko kubeta i šporeta su im najmiliji ovih dana na temperaturnom minusu kada živa pada spod nule.
Šta može da nam bude neophodnije od struje. Veš mašina je u kvaru, ali kada bi imali struju, nekako bi se snašli da je popravimo. Nismo gladni. Jeste da oskudevamo u mnogim stvarima koje normalne porodice i ne razmišljaju da li imaju, ali se snalazimo. Sem Miloša koji pije lekove i koji je dobro, svi smo zdravi. Nekad tuga naiđe, ali dečja graja odmah rasprši to. Sada živimo sa 31. 000 dinara. To je preko zime, a preko godine Srđan ode da radi na dnevnicu, nekome zakolje svinju pa donese meso i iznutrice. Pšenicu posadimo za hleb, onoliko koliko nam je potrebno. I kad posadimo, deca pomažu, komšija pozajmi traktor, Živi se nekako… – priča ova hrabra majka.
Ona kaže da je mnogo težak život bez kupatila, odnosno bez bojlera jer se za svako dete greje voda da bi se okupali, ali kako kaže, kad’ se uspostavi red, onda sve funkcioniše.
Nekome bi kuća ovog nevenčanog bračnog para izgledala u dobrostojećem stanju, ali kada se uđe, vidi se koliko je vlaga nagrizla zidove, vidi se da se malter roni, krov popušta…
U poslednje vreme ušla je neka bojazan u ovu porodicu da mogu da ih rastave.
Centar za socijalni rad je svakako upoznat sa našom situacijom i ima nekog, za sada, predloga da mogu da nam uzmu decu zato što im nismo obezbedili dovoljno uslova. Ja ne dam decu. jeste da nemamo struju, ali nismo gladni, imamo drva, selo je ovo. Pomažu nam komšije u čijim zamrzivačima držimo po nešto, napunim telefon da imam komunikaciju sa ljudima. I deca ne znam kako bi to podnela. Jeste da je to predlog da nas rastave dok ne sredimo račun za struju, ali mi nemamo taj novac. I ko zna kada ćemo da ga nabavimo – priča Katarina.
Ona podvlači da deca pohabaju brzo obuću i da im je to uvek potrebno. Za jaknice, džempere se već nekako snalaze, ali ima još jedna muka. Igračke. Retko dobijaju nove igračke, nego se igraju sa onim što imaju.
Život uz sveću nije lak, a teška detinjstva se lakše prebrode kada su svi zajedno kao ova porodica iz aleksinačkog sela Ljupten.
Zadnja kuća na kraj sela
Aleksinčanin Nenad Đurić iz Udruženja građana „Igra“ koji je pokrenuo ovu akciju zajedno sa stomatologom i novinarom, Dušanom Ostojićem kaže da će se novčana pomoć primati preko žiro računa 200-3169190101932-66, Poštanska štedionica sa naznakom „Za porodicu Tasić“, selo Ljupten (opština Aleksinac).
Nisam mogao da verujem kada sam bio kod njih u kojim uslovima žive. To je radnička familija. Imaju zemlju i plan je kada dobiju struju, da odnesemo njihovo zemljište na procenu kod nekih agroinženjera da nam kažu koju kulturu je najbolje da zasade. I da krenu sa proizvodnjom nekog voća ili povrća. Ako neko krene da im pomaže da zna da je to poslednja kuća u selu na putu za Ribarsku Banju – kaže Đurić.
M.S.
foto: Nenad Đurić/Dušan Ostojić