Objavljeno: sreda, 17. januar 2018.

Slučaj inspektora Blagotića – nova „Savamala“ ili gore od toga

piše: Žikica Simić, doktor sociologije

Pre nešto više od dve godine, oktobra 2015. godine, inspektor niškog SUP-a, Nebojša Blagotić (56) je penzionisan mimo svoje volje, maltene prisilno i urgentno.

Do tada je imao visoke ocene u službi zbog značajnih rezultata, čak mu je i plata povećana za 20 odsto. Penzionisanje je doživeo nakon što je ušao u trag krupnim zverkama – vlasnicima nacionalnih medija u Beogradu, bliskih vlastima – čime se usudio da dira u ono što je nedodirljivo.

Na to se odlučio jer je i kako sam kaže obučavan da radi kao istinski profesionalac – bez straha i isključivo po zakonu. Međutim, na njegov zahtev da se sprovede istraga u tim medijima nekadašnji direktor policije je reagovao njegovim penzionisanjem, već sutradan. Posle dvogodišnjeg procesa sud je odlučio onako kako se jedino može i treba odlučiti: da je odluka nezakonita.

Međutim, posle kraćeg odugovlačenog vraćanja na posao, i konačnog vraćanja, novi direktor policije, Rebić, uprkos sudskoj presudi u korist Blagotića, donosi identičnu meru kao prethodnik, koju je ovim činom praktično suspendovao sudsku odluku i sebe stavio iznad zakona što njegov potez čini naročito alarmantnim.

Nebojša Blagotić – foto: redakcija Raskrinkavanje

Ovo je, čak, smatram, na izvestan način, skandaloznije od „Savamale“ – razbojničkog čina u organizaciji same države. Iako su u tom famoznom slučaju srušene ne samo nekakve legalne zgrade na nelegalan način, već i sama država koja je, doduše, ionako bila veoma krhka i trula.

Pre svega, država je srušena kroz policiju koja ne reaguje, kroz tužilaštvo koje odugovlači proces sa očiglednom namerom zastarevanja tog slučaja, i što je najvažnije, uz pomoć ključne uloge samih vlasti koje sve to organizuju.

Uprkos svemu, u Savamali su svi akteri tog kriminalnog i rušilačkog poduhvata nastojali da ostanu u tajnosti, neotkriveni. Neposredni izvršioci su nosili fantomke što je jasno priznanje kriminalnog čina. I kada se za to saznalo niko nije smeo da iza tog čina stane „glavom i bradom“, da preuzme odogovornost.

Šta je u slučaju Blagotića toliko strašno i novo, drugačije? To što Rebić ide korak dalje. On se, naime, usuđuje da iza ovog rušilačkog čina sudstva, stane svojim imenom i prezimenom. Iako je do ovoga čina vlast vršila razne oblike pritiska na sudstvo, ali kad časni sudija koji nije podlegao pritisku donese konačnu presudu ona se ipak poštuje, ne stavlja se van snage, kao u ovom slučaju.

U najgorem slučaju, ona se samo negativno komentariše kao nedopustiva, ali se ne ukida političkom odlukom. Dobar primer je spor koji se vodio između ministra policije i nedeljnika NIN-a. Ma koliko se ta odluka nije svidela vlasti ona je, ipak, ispoštovana. Pokreće se pitanje da li će ovaj režim svaku takvu odluku koja zađe duboko i u sam vrh grubo ukidati.

Ovaj slučaj me je najviše pogodio kao građanina i kao čoveka u celokupnom periodu ove vlasti. U slučaju Blagotića situacija je sasvim čista i kristalno jasna, kao na dlanu, i to bez suda i pre sudske odluke, a kamoli sa njom.

Dok se vlast navodno zalaže za insitucionalizovanu zaštinu poštenih i savesnih uzbunjivača koji bi ukazivao na nepravde i nezakonitosti u javnim kolektivima, ovde se jednom časnom i hrabrom profesionalcu, po svemu sudeći, vitezu svog poziva, na krajnje drzak, osion i javan način onemogućava elementarno pravo – da radi ono što mu je u opisu posla. Situaciju dodatno čini mučnom, što Blagotić, u znak protesta i nepriznavanja penzionisanja – jer mu pripada zakonito pravo na rad još nekoliko godina – odbija da prima penziju iako je to jedini izvor prihoda njegovoj petočlanoj porodici.

Uz to, kaže da ima pouzdana saznanja da su njegovo tendenciozno i prinudno penzionisanje slavili oni protiv koji je i vodio proces.

 

Vaš komentar: