[dropcap color=“#DD3333″ type=“square“]g[/dropcap]rađanin: Miodrag Miljković
PPV stoji ispred velikog ogledala. Ogledalo je veliko, ali veliki je i PPV. Najveći. Uživajući u prizoru, razmišlja:
„Ah, kako život može da bude lep. Sve ide svojim tokom. Žuti ne znaju ko im je član ako je još neko ostao, Čedini ne još ne znaju s kim će, oko Borisa sve bivši, a nijedan budući, onaj javno cepa novine, kolos iz Jagodine pali olimpijsku baklju, Dinkić je odsvirao svoje… Protiv koga da idem na izbore? A, da. Samo da se ovi moji ne opuste“.
„Ja da mu budem počasni predsednik, ja! Neće moći. Okupim stare kadrove i drugare, organizujem stranku, privučem spozore, osvojim biračko telo, tako reći pobedim na izborima. Pa šta! I moralna pobeda je pobeda, ali ja ću da pobedim i to sigurno. Onda ću se lepo dogovoriti sa PPV-om, on sve to lepo razume, već je cepao stranku i pravio novu. Dobro, nisu bili izbori, ali nema veze. Uvek je dobar trenutak za nas nove….“ Iz susedne sobe čuje se glas, Borise, probudi se, zaksnićeš na pregled.
PV vraćajući se avionom odnekud gleda vesti iz Srbije.
„Uh, teško meni. Onaj samo o penzijama, onaj pali olimpjisku baklju, a sutra će da traži olimpijsko selo… S kim ja hoću u Evropu. Dobro, barem Mrke nema u vestima. Moraću da uvežbam onu staru „Ne može nam niko ništa, jači smo od sudbine“ biće prilike za nastupe ovih dana.
Čuje se glas pilota, molimo vas, vežite se, slećemo.
„Šta zar je već 16.“ Upita se PV. Nije? Dobro, ima vremena, još.
Dinkić sam u improvizovanom muzičkom studiju. Sa radija se čuje pesma „Svet je lep kada sanjamo“. „Šta sada da im pričam? Predložim najbolji mogući plan za izlazak iz krize, a oni mi kažu, što to nisi uradio kada si bio na vlasti, mogao si. Lepo mi ne daju da kao opozicionar napadam vlast, a kao vlast opoziciju. Uh, ne znam više šta sam kada i u kom trenutku govorio. Znam da je kao i obično bilo genijalno i savršeno samo što oni nisu razumeli. To je sudbina nas neshvaćenih. Ti im pomeneš 1000 evra i oni se odmah prime. Nisu čuli za metaforu i ostale stilske figure. Te besplatne akcije, pare sa Kipra i slčno. Potpuno ih ne shvatam. Nego da počnem da zapisujem kad šta pričam, mnogo mi se sve pomešalo, lepo mi je majka govorila, piši, Mladjo, piši. Nego taj cenzus, tih 5%, ko da je kamata…“
U intimnom društvu, na zatvorenoj projekciji najnovijeg svernokorejskog dokumentarnog filma o suverenitetu, Koštunica, doktor Vojsilav se obraća svojim prijateljima: Evo ovakvi sadržaji nedostaju Radio televiziji Srbije, da narod lepo vidi šta i kako treba da se radi. A ne ko ovi naši, Evropa, Evropa i samo Evropa. Severna Koreja neće u Evropsku Uniju i šta im fali? Svoji na svome, a mi? Mesto da umesto Evrope izaberemo Kosovo, suverenitet i nacionalni itegritet, mi se guramo u Evropu. Eh, kuda ideš Srbijo… Prijatelji lagano jedan po jedan odlaze, pazeći da ne prekinu zamišeljenog Koštunicu o tome kuda ide Srbija.
„A baš sam bio fin i dobar u ovom mandatu. Ako posle izbora opet ne budem ministar biće prava nepravda. Nikog u ovom mandatu nisam prebio, ma ni opsovao, čak ni novinare. Stvarno sam bio, što kažu, ministar za udžbenik. A nije da nije bilo problema. Svi zapeli za koridor 10 a niko ni pet para za koridor 11. Lepo sam i strategiju napravio, (zaljubljeno i zaneseno) gleda broširano izdanje na kome piše „Asvaltiranje Srbije i Čačka“. I tačno znam da će sutra neko da se kiti mojim perjem. Ali neće dok je mene Velje i Srbije (Nove) i Čačka!“
Za kraj, dopustite mi da po sećanju parfraziram Aleksandra Blagojevića koji je u jednom od svojih genijalnih tekstova, povodom izbora napisao da se Srbija na izborima ponaša ko čovek koji posle tuširanja obuče gaće koje je pre tuširanja skinuo.