Mnogo je primera i načina na koji pacijenti bivaju oštećeni, obično zbog ljudskog faktora: zbog javašluka kao tipičnog segmenta nacionalnog mentaliteta i karaktera, prisutnog i prosečnog lekara koji se u radno vreme ponaša mimo propisa i etike, a na štetu pacijenata. Širok je spektar razloga, zbog čega pacijenti bivaju vraćeni bez pružene usluge ili im nije pružena blagovremeno i adekvatno.
Ako izuzemo sve one „objektivne“ faktore kada ne funcionišu medicinski instrumenti, a često iza toga stoje i subjektivni ljudski faktori kao što su loša organizacija, neodgovornost i slično, koji su manje očigledni i teže dokazivi, puno je primera kada se prava pacijenata krše zbog očigledno ljudskih faktora. Od čega pre poći?
Da pođemo od samog početka: od dolaska na posao. Nije sasvim neoubičajeno da naši lekari znaju i da kasne na posao, pogotovu u isturenim i zabačenim ambulantama (gde je to neretko i redovna praksa), koje nisu pod direktnim nadzorom direktora. Ali, i kada dođu na posao prvo što urade ponekad je da pristave džezvu za kafu jer ispijanje kafe doživljavaju kao elementarni uslov za rad (početak i nastavak), ako ne i na život. Koliko puta smo čuli od službenika ono tipično “još nisam popila ni kafu“. Zatim, pored redovne pauze samovoljno određuju pauze za kafu. Prosto, pacijenti često trpe zbog nečije i neke privatne potrebe ili poroka sa kojima lekari dolaze na posao. Ispijanje kafe se za sada se ne kvalifikuje i klasifikuje kao bolest zavisnosti, ali ja bih je stavio na tu listu jer zbog lekareve zavisnosti od kofeina trpe pacijenti.
Dalje, van pauze vode dugačke privatne razgovore telefonom, ili kad obave pregled pacijenta, inače svog poznanika, nastavljaju privatna i neobavezna ćaskanja dok pacijenti čekaju. Na prvi pogled, to ne pogađa (drastično pacijente), ali bio sam svedok da se dešava da ponekad nekima ne bude pružena usluga pri kraju radnog vremena upravo zbog ovakvih „praznih hodova“ i traćenja službenog vremena na privatne stvari.
Takođe, čest je običaj da lekar neopravdano ne proziva pacijenta i kad nema nikoga u ordinaciji, pa se pacijent pita da li ima nekog unutra ili ne. To sam poslednji put doživeo ove godine, odmah posle Nove godine, kada u pretpraznične i postpraznične dane opada radna disciplina i raste praznična euforija. Pošto nije bilo prozivke užao sam na svoju ruku. Unutra me je dočekalo nezainteresovano kompletno dežurno osoblje koje je bilo zauzeto, izgleda, razmenjivanjem prazničnih čestitki i želja, i iskustava. Na mene su obratili pažnju tek kad sam im se obratio ali dosta nerado, više kao na nekoga ko ih prekida u nekom važnom poslu nego kao na pacijenta. Ali, to nije jedini takav slučaj koji sam doživeo. Ranijih godina nailazio sam na scene da mi lekari pišu uput okrenuti leđima dok razgovaraju sa svojim prijateljima koji su im došli u ordinaciju u posetu, a nakon toga znaju i da šetnjom isprate svoje „goste“ iz ordinacije.
Ali, bilo je ozbiljnijih slučajeva da sam bukvalno vraćen bez pregleda usred radnog vremena zato što se radno vreme, koje je predviđeno isključivo za pružanje zdravstvenih usluga, obavljaju neki sanitarno-tehnički i organizacioni poslovi sekundarne prirode. Naime, prošlog leta vraćen sam sa „ušnog“ (sa onim tipičnim „dođi sutra“), iako sam tamo stigao oko 18 sati, (2 sata pre kraja radnog vremena), a jer se sprovodila dezinsekcija i sterilizacija instrumenata i prostorija. A, to je svojevremno bila redovna praksa stomatologa u mojoj ambulanti koji, iako smena traje do pola 2, negde oko podneva, ako ne i ranije kad nema pacijenata, zubar stavlja instrumente na sterilizaciju, a kad se naprasno pojavi pacijent sa zuboboljom sa žaljenjem konstatuje da je sada kasno i da nije do njega već je u pitanju viša sila, a valja i odmoriti noge za poslepodnevni rad u privatnoj ordinaciji.
Ovo su tipični slučajevi javašluka iz mog iskustva sa niškim zdravstvom čiji se raznovrsnost verovatno ne završava sa ovim. I, ovo nije priča o stručnosti lekara ili generalizacija o lošim lekarima već o takvom sistemu, bilo zdravstvenom ili drugom, uopšte društvenom, koji omogućava onome ko je loš, tj. neodgovran, da bude takav jer mu se tako može. Naravno da i druge ustanove ne mimoilaze ovakve zloupotrebe i neodgovorno ponašanje, ali zdravstvo je oblast sa kojim najčešće imamo posla, a i pacijentima najteže pada čekanje u bolesnom stanju, naročito neopravdano, i nepružanje (adekvatnih) usluga koje im pripadaju. I na kraju, što je najvažnije, takva nesavesnost ne vodi samo ugrožavanju zdravlja pacijenata već i života, što nam je poznato iz medijskih napisa.
foto: kurir.rs