Objavljeno: četvrtak, 9. januar 2014.

Šta sve možeš u Biškeku na minus 23

[dropcap color=“#DD3333″ type=“square“]g[/dropcap]rađanin: Jurica Stankvoić

ju1Prvi susret sa novom azijskom (ne)kulturom Kyrgyzstanom…

Rano ujutru 5. januara. Krenuli samo džipom(Toyota Hilux) iz Kazahstana-Almaty za glavni grad Kirgistana Biškek (300km= 5 sati voznje), iz koga treba da nastavimo dalje još nekih 7 sati vožnje i obiđemo najveće skijalište u Kyrgystanu – Karakol.

Inače, najviši vrh u Kirgistanu je Jengish Chokusu 7,439m. Stižemo na granicu, pustoš. Vozač nam kaže da moramo da izađemo i nastavimo peške, jer se tako prelazi granica, a on ide na poseban prelaz gde je dozvoljeno za automobile samo sa vozačem.

Napolju pingvini pletu džempere, -23C.

Krećemo i ulazimo u neki kavez koji sam video samo na Diskaveriju, kad tigra sprovode u zoološki vrt. Nakon 500m šetnje kroz kavez, stižemo do granicne policije. Ispred nas 200 ljudi čeka overu pasosa. Nakon 2 sata na ladno u PM drugar ispred mene (Španac) daje pasoš i policajac pocinje – oooo Barselona… Mesi… welcome…

ju3Dolazim ja na red i dajem naš sa zlatnim orlovima. Pogleda me i kaže -100$ i pustiću te da uđeš.

Raspravljao sam se malo… mi Djokovic… i nista… krecem na drugu varijantu… Vadim mog počasnog Gruzijca – pasoš. On me gleda kao sport Bilija. Propustio me uz osmeh. Tako sam ušao u Kirgistan. Kao Gruzijac… nema problema.

Odmah nakon granice dočekase nas štandovi koji prodaju sve i svasta.

Stižemo u glavni grad koji se nalazi na 800m/nv. Ima oko milion stanovnika i nešto je sasvim drugačije od Almatya. Odmah se vidi velika razlika u životnom standardu i infrastrukturi, zapuštene gradske ulice, nekako mračno, sivo i prljavo, gužva, puno lošiji i stariji automobili, oronule fasade, nedostatak asfalta na sporednim ulicama, čudni mirisi u vazduhu iako je debeo minus…

Azijski gradovi nemaju neki klasični centar oko velikog trga ili religijskog objekta kao u Evropi, već se centar nekako definiše kao mesto gde je najveća frekvencija ljudi.

Ne izlazi mi se iz toplog auta, ali ipak krenusmo u šetnju. Na predlog kazahstanskog vozača, idemo da vidimo najveći Aziski buvljak (to je centar grada). Kaže samo što od popa usi nema.

biskek pijacaOgromna gužva, lokalno stanovništvo i samo poneki lud turista koji je kao i mi – uglavnom zalutao. Buvljak karakterišu kontejneri koji su ušli u Kyrgyzstan i nikad nisu mogli biti vraćeni pravim vlasnicima. Poređani jedan na drugi, prepravljeni su u „butike“. Kad sam ovo video, reko’ onaj naš buvljak uz Nišavu je dete u razvoju za ovaj.

Nakon jednočasovnog obilaska zaključujem da je ovo pravi buvljak, ali autentičan i zanimljiv. Čim smo seli da pojedemo nesto, počeli su prosjaci da nas saliću… sa svih strana… Naručili smo par piva i neki domaći saslik (ražnjić po naski). Pored nas dva pijana lokalca, jedan povraća, drugi nezainteresovano gleda u daljinu.

Za kratko vreme vidim da je Kirgistan jako napaćena zemlja. Srednje generacije skoro da i nema i svo preostalo stanovništvo u srednjim godinama je uglavnom neobrazovano, pa se zemlja polako razvija i sporo ide napred… tj unazad.

Ipak, verujem da će kroz 10-tak godina i ovo postati jedna mlada, moderna azijska zemlja sa svijetlom budućnošću. Pričam sa jednim lokalcem na ruskom jeziku. Kaže ako se kamion zaustavi negde u Kirgistanu i duže vreme se ne pokreće, vojska to registruje i šalje helikopter da ga uništi, jer se pretpostavlja da je pun nečim što može da ugrozi stanovništvo.

Pričali smo o korupciji koja je prisutna na svakom koraku. Kaže tako je i u školama i fakultetima, ja ga tešim – i kod nas je isto tako. Kažem mu da kod nas profesori napišu da si diplomirao(niški DIF) iako si u u to  vreme Americi – i nikom ništa.

I dalje isti „profesori“ predaju studentima. Pričamo jedan drugome čitav niz neobičnih sitnica iz svakodnevnog života i objašnjavam mu da i mi u Srbiji zivimo u sličnoj dimenziji. I mi imamo depresivna i morbidna mesta koja vrlo živo dočaravaju strahote „milosrdnog anđela“ i NATO agresije.

00kyrgyzstanMoj sagovornik pun razumijevanja pokazuje rukom i na tečnom engleskom kaže: „Yes I know… Slobodan Milosevic… buum..bammm.. we are the same…“ Neverovatno da tamo negde usred vukojebine, neki obični prolaznik zna za Srbiju, Miloševića i nesretne događaje iz ne tako davne prošlosti na Balkanu.

Nakon našeg razgovora, pozdravismo se ko braća i nastavih da obilazim buvljak. Prodaje se sve i svašta, od odeće, suvenira do mesa, voće i povrće, sušena riba, začini…što bi neke moje Nišlije rekle – od iglu do lokomotivu.

Uglavnom, video sam Kirgistansku bedu i setio se jedne naše narodne koju je nekad neko reko… IDI U TUĐINU, DA BI ZAVOLEO OTADŽBINU… na trenutak sam bio sretan što sam u jednom danu mogao da vidim gde smo u stvari mi Srbi… a ja osetim svoje „siromašno“ biće koje se bori za bolji život svoje porodice u surovoj realnosti ledenog Kyrgyzstana.

sledi nastavak

Vaš komentar:


Nišville 2017