[dropcap color=“#DD3333″ type=“square“]g[/dropcap]rađanin: Dragan Stanković
Srbija ne pati od sindroma odliva mozgova, već sama ljude silom tera od sebe. Štiteći sestriće, komšije i kumove, potpuno smo zaboravili na one talentovane koji nemaju nikoga da im čuvaju leđa.
Upravo takvi, brzim koracima i sve odlučnije napuštaju zemlju. Back to ’90s.
Za prethodne dve decenije Srbiju je napustilo 35.000 visokoškolaca i više od 5.000 doktora nauka. U 2013. godini više od 650 mladih lekara, uglavnom specijalista, potražilo je spas negde van granica ove zemlje.
Naš Srbistan napustilo je u poslednje dve decenije 500 hiljada ljudi, radnika svih struktura znanja, a trend se nastavlja.
Kao primer za upravo ovakvu sliku možda najbolje oslikava život i delo magistra skijanja Nišlije Jurice Stankovića. Juricu sam prvi put upoznao kada je organizovao trening za snimanje spota u to vreme mog omiljenog niškog benda – Ružne religiozne lutke. Kopaonik, davne… mislim ’97 i uvek mi je žao što nisam bio tamo sa Milošem, Vojvodom i Darkom. Kasnije sam, kadgod bih počinjao projekat, molio saradnike da naprave intervju sa njim. Argument – uredničko diskreciono pravo, a i nema baš puno Nišlija toliko zlata kući.
Delijski vis i Bojanine vode u Nišu Jurici su bila prva osvojena brda, a onda su pod njegove skije prolazile zemlje, kontinenti…
Nije propustio nijedno svetsko ili evropsko takmičenje. Zlato je bilo skoro uvek rezervisano za njega, a kada je ovaj plemeniti metal skliznuo iz šaka, završavao je trku namerno – prekidajući je.
Novinari a i skijaška javnost Srbije znaju da je Jurica jedan od najtrofejnijih zimskih sportista… ali stručnjaci u našoj zemlji nisu dobrodošli…
Što to kazem? Upravo zbog toga što je Jurica posle svoje uspešne takmičarske i trenerske karijere, ali i rada u vrhunskim ski centrima dospeo do pozicije pomćnika generalnog direktora u JP Skijališta Srbije. Stalno sputavan, uvek sa primedbom da može bolje i efikasnije da se radi, odbijajući projekte kojima se pomeraju brda, samo da bi se izmislilo što više građevinskih radova, kako bi se neko ugradio što više. Slabasan za velike političke igrače, dovoljno beskompromisan, odlazi u Gruziju na poziv tamošnje vlade, gde radi dve godine na izgradnji ski centra. Zbog zasluga u radu, predsednik Mihael Sakašvili lično ga imenuje počasnim građaninom Gruzije i daje mu državljanstvo. E, majko Srbijo!
Nakon povratka u svoj rodni Niš, Jurica primećuje oglas u listu Politika u kome Vlada Republike Srbije raspisauje konkurs za imenovanje generalnog direktora JP Skijališta Srbije. I dalje uporan da se u zemlji pokaže kao koristan, pomislio je da je Srbija shvatila. Konkuriše i pokušava da se ponovo zaposli u JP Skijališta Srbije.
Razgovaramo preko skype-a, on je Alma Ati (Almaty). Almati nije u Gruziji, ali o tome malo niže.
Veliki sam lokal-patriota, volim svoj grad, Srbiju i ne želim da zauvek odem iz zemlje. Uvek se nadam da će upravo moja zemlja u meni prepoznati stručnost, znanje, iskustvo i naravno rezultate. Redovno se sa svojih poslova u inostranstvu vraćam, u nadi da neću ostati otuđen.
Dotično JP nema ni jednog kvalifikovanog radnika u menadžmentu za delatnost za koju je preduzeće registrovano. Skijanje u Srbiji trenutno organizuju policajci, ekonomisti, pravnici, veterinari, dizajneri, šumari…
Zbog toga, potpuno prirodno, Jurica predaje obimnu dokumentaciju za konkurs, prolazi prvi krug i tu staje. Već 6 meseci nema odgovora, nema bilo kakve naznake da će se konkurs ikad završiti i okončati, pa makar rezultati bili po njega dobri ili ne.
U međuvremenu, dolazi sezona, Jurica biva sve traženiji u evropskim i svetskim okvirima, a pri tom mora čovek i da jede nešto. A i Maja, a i deca. Pakuje kofere i na poziv vodeće svetske kompanije u oblasti razvoja planinskog ski turizma (PGI iz Andore) leti u Kazakhstan na poziciju menadžera u ski centru Almati na 3180 m. E, majko Srbijo.
Nisam mogao više ni dan da čekam. Svakodnevno sam očekivao poziv od Vladine komisije, poziva jos uvek nema. Ono što sam uspeo da saznam je da smo ja i sadašnji VD direktora JP Skijališta Srbije u užem izboru. Došao bih sutra, probao da vratim sve stručne ljude koje poznajem.
U međuvrmenu podiže turizam Kazahstanu – za 30% povećao je broj gostiju u odnosu na isti period prošle godine, 50 % se povećao profit od prodaje ski karata i korišćenja smeštajnih kapaciteta, kao i od prodaje hrane i pića.
Uveo je drugačiji sistem prodaje i distribucije ski karata, nove mere koje povećavaju bezbednost skijaša i rezultiraju mimimalnim brojem povreda, nova tehnička rešenja za što bolju pripremu ski staza, nove sadržaje u vidu raznih aktivnosti za turiste koji nisu voljni da uče da skijaju. Dok on u Kazakhstanu uvećava profit vlasnicima skijališta, konkurs u Srbiji stoji u mestu.
Političari kažu da traže prave ljude za te pozicije, mada se već neki partijski marinci i klimoglavci uveliko pakuju za smeštaj u ove mekane, udobne fotelje. SPS i SNS otimaju se oko ovog preduzeća i još uvek se ne zna ko će pobediti u ovoj vuči konopca – Ivica ili Alek. Konpac je, prethodno, nerado ispustio Dinkić.
Da zaključim, Srbija je verovatno jedina zemlja u Evropi gde Magistar skijanja i bivši reprezentativac, koji će za koji mesec doktorirati, ne može u svojoj zemlji da predaje makar fizičko vaspitanje u osnovnoj skoli.
Ali više se ne čudim – Srbija je zemlja u kojoj i u svim drugim oblastima kvalifikovane i kvalitetne ljude menjaju kumovima, sestrićima i komšijama. To, na primer, najbolje zna kolumnista gradjanin.rs – Solow.