[dropcap color=“#DD3333″ type=“square“]g[/dropcap]radjanin: Marko Smiljković, urednik „Gradjanina“
Svaki normalan čovek u Srbiji, nedelju dana deli od ponedeljka do ponedeljka. Samo Nišlije tu podelu prave od subote do subote. Pijačni dan je ipak neka vrsta niške ikone. Ne znam kada je taj dan u Kragujevcu, Beogradu, Novom sadu (ako uopšte postoji), ali u Nišu je to dan kada krmeljivi sinovi idu iza majki s cegerima i pripremljenim džakovima za zimske čarolije, ljuti zetovi oštro parkiraju kola gde je nemoguće parkirati jer je tašta u blizini ošmekala dobre zarzavate za turšiju, dan kada se građani s Bulevara Nemanjića zapute na nišku veliku pijacu jer je zelen 10 dinara jeftiniji, kada lopovi očekuju da se „omrse“ od gospođa koje u ruci, u savijenom laktu, drže poluprazan novčanik. Dan kad su paprike i kupus najskuplji na planeti… Ako ikada Niš bude imao i milion stanovnika, subota će biti pijačni dan. Zato ću ja ovaj nedeljnik da zapravo nazovem subotnik. Ili još bolje kao moja ćerka, Subotak, ma šta to značilo. Mada, stvarno iza termina petak logično je da sledi subotak.
Subotak će biti objavljivan, normalno, svaki petak. To je dan kada ćemo ja i prijatelji gradjanina.rs da pojasnimo nedelju iza nas. Svako na svoj način.
Meni je subota počela lepo, ali negde u sredini sam prisustvovao sjajnoj tuči. Bilo je tu „udaraca ispod pojasa“, krvi, vriska prisutnih devojaka, mislim, domaća atmosfera. „Izvanredan početak“ nedelje gde sam se molio da mi deca nikada ne upadnu u takav besmisleni haos. Svađa je nastala oko reda za pivo. Divno. Dramaturški izazov. Potukli se ispred trafike, pa se zavraćali jedni na druge…Dnevno pijanstvo je u pitanju, a tuča je kulminacija. U nedelju sam slikao ćerku Milu pored kafene šolje sa Dražom Mihajlovićem. Mila je držala dva cveta u ruci. Sasvim sumanuti svet me je doveo do toga da slikam taj prizor, a da mogu da ga objasnim na dva načina. Potpuno suprotna i razjedinjena. U Tvrđavi su ateljei i dalje razrušeni od požara.
Najdino paljenje „Blica“ me pomerilo. Dugo, blizu 10 godina sam radio u tom listu dok nisam dao otkaz. Blic je kao lepa, a ne baš toliko dobra žena. Zaljubite se brzo, a kajete se natenane. Imam mnogo dobrih prijatelja u tom listu, i čak toliko lepih uspomena koje bi morale da se mere s vojskom. Znate, to je ono dok ste u šinjelu sve vam je teško, a posle nekoliko godina, sa prevelikim žarom pričate o boravku u smrdljivoj spavaoni gde je malo ko oprao noge, ali znate da će vam sutra svako od momaka možda spasiti život. E, takav je Blic. Ljudi su sjajni, menadžerke su… Mnogo ljudi je podržalo Najdu.
Otišao sam do pekare koja posle 21 sat prodaje sve upola cene. Kifla ili đevrek su po 10 dinara, četvrtina s mesom 30 dinara, puževi i ostale životinjke od testa 25 dinara, hleb 18 dinara…Očekivao sam sirotinju koja kupuje, a s kojom ću napraviti dobru reportažu. To je jedina pekara u gradu koja funkcioniše na taj način i moja očekivanja su bila dobra pretpostavka, ali usledio je šok! Iako su po kuloarima za pekaru svi saznali u gradu, dolaze ljudi iz udaljenih delova grada i kupuju po pet-šest kesa peciva za tristotinak dinara. Sirotinje niotkud. Jedino jedan deda sa žutim kačketom, a u vojničkoj vindjakni kupuje osminu s mesom i kiflu. Svako veče. Ostali su ono što se u Niš, zove „drčnici“. Kupio sam i ja pola tepsiju s mesom. Da se ne ispustim.
Priča koju sam hteo euforično da napišem, a nisam i verujem da neću, je da je ono crvenilo koje gazimo svakog dana preko Tvrđavskog mosta zapravo otrovna oksidna boja MB4 i da će adaptacija druge strane mosta zapravo da sačeka proleće. Zovem izvođača radova koji mi kaže da je u stvari termin kada se adaptira most, pogrešan. Isparavanja iz Nišave grizu beton. Hladno je i ne može da se stegne tako lako(ako se ikad stegne). Sve u svemu, zeznuli se. Normalno, moja radoznalost dolazi dotle da zovem hemičare da se raspitam šta gazimo na mostu i šta unosimo u kuće(jer crvenilo ostaje na obući). Oni ni pet, ni šes’ objasne mi koji je to otrov i naplaše me za desetku. Ja rekoh, dobro bre niko nije iz džak uzeo da jede tu oksidnu boju! Kiša će očigledno da spere sve nedaće. A, adaptirana strana mosta ostaće bordo boje što mi se malo i dopada.
Javili mi se rođaci malog Makima Stevanovića, fudbalskog čuda od deteta. Pričaju da je preko Mikija Bukovca i gradjanina.rs dečko postao popularan na netu. Drago mi je zbog tog. Sreo sam bivšu devojku. Živi valjda negde između Bijarica i Azurne obale. Nedostaje joj Niš, a ja joj kažem da se baš iz tog razloga i ne selim iz njega. A,da, sinoć je izbio požar u nekoj ćevapdžinici na Bubnju. Nema ranjenih, ni mrtvih. Skara se zapalila. Neću pišem.