[dropcap color=“#DD3333″ type=“square“]g[/dropcap]rađanin: Nebojša Ozimić, istoričar
Kada dođe poslednje vreme i sunovrat uma zakuca kada se postavi pitanje svrhe ili zaludnosti zemaljskog života, znači da je došlo vreme fajronta. Zbogom svemu onome čemu smo učeni i što smo usvajali godinama i decenijama kao vrhunske etičke standarde, dobro veče živote.
Zemlja Srbija je postala zemlja u kojoj je lakše potegnuti pesnicu ili pištolj nego nekome nazvati “dobro jutro“. Zemlja u kojoj je lakše oduzeti nekome ono najosnovnije nego mu pokloniti osmeh u nedostatku bilo čega drugog. Zemlja u kojoj dečje pesnike treba braniti od dece.
Vest da su dva dečaka od 10. i 11. godina napala vremešnog starca, koji im je prethodno dao neki novac jer su rekli da im treba, na žalost nije retkost u našoj Srbiji. Ironija sudbine je htela da taj starac bude neko ko je deci poklonio poslednjih pola stoleća života. Oni, koji su već jednom starcu na identičan način uzeli život, pokušali su to i sa Rašom Popovim. Poznajući ga, uveren sam da se nije branio već samo pazio naočare.
Ta deca su lakmus sredine u kojoj žive. Bezsramni, snažni, kukavice sa samouverenom maskom naučili su da treba otimati i da se ljudi boje jedino sile. Takve kukavice i kreteni su svojevremeno pesnicama oduzeli život glumcu Draganu Maksimoviću. On nije hteo da ih oda, ne bi to sigurno ni Raša Popov. Oni sui iz nekog normalnog sveta u kojem su, pored bitangi I protuva, postojali i vitezovi.
Prebijaće nas na ulicama besni na sve oko sebe, željni nečega što misle da smo im uskratili i nikakva opravdanja neće pomoći. Vreme besnih i obezdušenih dolazi. Kad je već tako, onda se makar odredimo jasnim izjašnjavanjem:
I JA SAM RAŠA POPOV!